Aktuelno
Ameli Notomb - Ni rod ni pomoz bog
Hvaljena i osporavana u isti mah, Ameli Notomb ostaje verna svojim idejama i nemilosrdno dovodi u pitanje predrasude i konformizam savremenog doba. U ovom autobiografskom romanu ponovo se vraća na svoju omiljenu destinaciju - Japan. Pored lucidnih zapažanja na temu japanske kulture življenja, u središtu priče je ljubav između glavne junakinje i jednog posve neobičnog mladića.
Pročitajte odlomak iz knjige; Katalog novih Paideinih izdanja knjiga
Preporučujemo
Članci
Ana Gavalda - Bračni par
Milena Đorđijević, 29.01.2010 13:59
BRAČNI PAR je u stranim kolima, čija je cena bila trista dvadeset hiljada franaka. Čovek nije oklevao da to plati ali se, začudo, malo pokolebao tek u trenutku kada mu je prodavac kazao koliko će ga koštati vinjeta.
A sada ga užasno nervira što mehanizam za špricanje stakla, kod desnog brisača, ne radi kako treba.
U ponedeljak će tražiti od sekretarice da zove predstavništvo. Načas razmišlja o sekretaričinim grudima, sasvim malim. Nikada nije spavao sa svojim sekretaricama. Ne samo da je to znak prostaštva, nego se u današnje vreme može, zbog toga, platiti visok ceh. U svakom slučaju, prestao je da vara ženu otkako je iz zabave, igrajući golf s Antoanom Sejom, izračunao koliko bi ih stajale alimentacije.
Voze se ka vikendici, smeštenoj na prelepom imanju skladnih proporcija, u blizini Anžea.
Kupili su je veoma jeftino, ali su zato radovi koštali čitavo bogatstvo...
Drvenarija u svim odajama, pa kamin u koji su se odmah zaljubili, čim su ga ugledali kod jednog engleskog antikvara; morali su da ga rastave na delove i onda, komad po komad, ponovo sastavljaju. Na prozorima su teške zavese s gajtanima. Kuhinja je poslednji modni hit, s radnim pločama od sivog mermera i damastnim krpama. Svaka spavaća soba raspolaže zasebnim kupatilom. Nema mnogo nameštaja, ali je svaki komad skupocen i starinski, iz doba kada je kuća sagrađena. Na zidovima su grafike s prizorima iz lova, takođe iz 19. veka; doduše, ramovi su im preširoki i pozlate je više nego što treba.
Sve to skupa deluje, malčice, skorojevićki. Srećom, oni toga nisu svesni.
Muškarac je neobavezno obučen, vikendaški: stare pantalone od tvida i kašmirska rolka, nebeskoplave boje (poklon od supruge za pedeseti rođendan). Na nogama ima cipele marke Džon Lob, i ni za šta na svetu ne bi menjao ovu firmu. Naravno, uz to nosi škotske čarape koje mu visoko pokrivaju članak. To se podrazumeva.
Vozi prilično brzo, razmišljajući o onome što mu predstoji. Odmah će, čim stigne, otići da s čuvarima porazgovara o imanju, o kući, o potkresivanju bukvi, o nedozvoljenom lovu na njegovom posedu... Mada to mrzi.
Mrzi kad oseti da ga neko zeza, a ovo dvoje upravo to čine: promrdaju tek petkom ujutru, vuku se unaokolo tobože radeći nešto, svesni da će gazde uveče stići i da moraju ostaviti utisak kako su od koristi.
Trebalo bi ih otpustiti, ali u ovom času nema vremena da se time bavi.
Umoran je. Poslovni partneri idu mu na živce, sa ženom više gotovo nikad ne vodi ljubav, prednje staklo je umrljano od insekata a štrcaljka kod desnog brisača otkazuje.
Njegova supruga se zove Matilda. Iako je lepa, na licu joj se vidi da se pomirila sa sudbinom, da je odustala od života.
Svaki put kada ju je muž varao, ona je to znala. Zna i da je sada prestao, ali samo zbog novca.
Sedi na mestu suvozača, na takozvanom sedištu smrti. Uvek je veoma setna tokom ovih beskrajnih vožnji, do vikendice i nazad, krajem nedelje.
Razmišlja o tome da nikada nije bila voljena, da nije imala decu. Razmišlja o čuvarkinom sinu koji se zove Kevin, i koji u januaru puni tri godine... Kevin, kakvo grozno ime. Da je imala sina nazvala bi ga Pjer, po svome ocu. Seća se one užasne scene, kada je mužu pomenula mogućnost da usvoje dete... Ali se setila i onog zelenog kompletića, koji je pre neki dan primetila u izlogu Čerutijevog butika.
Slušaju u kolima omiljenu radio-stanicu, ponosni što mogu da uživaju u ozbiljnoj muzici sa svih meridijana. Zahvalni su na takvom programu, jer im pruža osećanje širine i otvorenosti; a blokovi s vestima srećom su toliko kratki, da jad i beda ovoga sveta nemaju vremena da zahvate i njih, da nahrupe i u njihovu svakodnevicu.
Prešli su naplatnu rampu na auto-putu. Dosad nisu progovorili ni reč. Vikendica je još prilično daleko.
(Pripovetka Bračni par pripada zbirci Želeo bih da me neko negde čeka, nedavno objavljenoj u Paidei)
