MIHAIL ŠIŠKIN – PISMOVNIK

Roman “Pismovnik” je na prvi pogled vrlo jednostavan – on, ona. Pisma. Prva ljubav. Opet pisma. Ali on i ona žive u različita vremena, pišu pisma koja ne stižu nikome. Pred nama je razgovor, dijalog zaljubljenih izvan vremena i kroz vreme, kroz rat i život, kroz ljubav dužu od života. Razgovor koga zapravo nema. Šiškin povezuje epohe, lica, glasove, rođenja, ljubavi i smrti. Zato što smo svi mi jedno a vreme je smešna uslovnost. I njegovi junaci smo pomalo svi mi, naša sećanja o procvetalom korovu, o boru koji svojim vrhom para nebo, o snegu… Sreća je kratka i prolazna, a sve ostalo prosto ne treba posmatrati u kategorijama sreće i nesreće…

Krajem decembra 2011. roman Mihaila Šiškina “Pismovnik” dobio je najveću i najdemokratičniju rusku književnu nagradu “Boljšaja (velika) knjiga” . Više od stotinu članova žirija različitih nivoa obrazovanja i zanimanja, u veoma bogatoj i odličnoj godišnjoj produkciji, izabralo je “Pismovnik” za najbolji roman, što je piscu donelo 100 hiljada dolara. I to nije prvi put – sve što je do sada napisao – pozlatilo se. Za roman “Vilina kosica” dobio je i “Boljšuju knjigu” i “Nacionalni bestseler”, za “Zauzimanje Izmaila” – “Ruskog Bukera”. Sve ove knjige objavila je i beogradska “Paideja” u prevodu Ljubinke Milinčić, a sticaj okolnosti je tako hteo da je za svaku od njih prvi prevod bio upravo prevod na srpski jezik.

„Alef“ u knjižarama

ALEF U PRODAJI OD 15. JUNA 2011. u knjižarama Srbije, BiH i Crne Gore

Letnje doba

Džon M. Kuci (1940, Kejptaun) dobitnik je Nobelove nagrade za književnost, i dvostruki laureat Bukerove nagrade, za romane Život i vremena Majkla K i Sramota. Diplomirao je matematiku i anglistiku u Kejptaunu, zatim radio kao programer u londonskom IBM-u, da bi 1968. doktorirao u Teksasu na prozi Samjuela Beketa. Predavao je komparativnu književnost na Njujorškom univerzitetu (1968-1971), Univerzitetu u Kejptaunu (1972-2000), i kao gostujući profesor na Harvardu, Stanfordu i Čikaškom univerzitetu. Od 2002. živi u Australiji.

—–

Letnje doba je treći tom Kucijeve autobiografske fikcije, započete Dečaštvom i nastavljene u Mladosti. Romansijer Džon Kuci je umro, i povest o njegovom životu preuzima mladi biograf Vinsent. Zainteresovan za rane uticaje, Vinsent intervjuiše osobe koje su ga poznavale u danima „kada se još tražio kao pisac“. O tridesetogodišnjem Džonu govore: susetka Džulija koja je s njim varala muža; njegova rođaka Margo; plesačica Adrijana kojoj se bezuspešno udvarao; Sofi, koleginica i ljubavnica, takođe udata; i rezervisani kolega Martin. Ispostavlja se da je Džon bio hladan, nezgrapan i uobražen. Držao se apsurdnih principa i slabo brinuo o bolesnom ocu. Nije umeo da igra, brada mu je bila suviše retka, kosa preduga. Ženski tračevi, kaže Martin. Ali priče ovih jakih žena toliko su ubedljive da pisac, silom prilika, završava u sporednoj ulozi.

Zavodljivo, komično, dirljivo i puno života.
- Observer

Najbolje Kucijevo delo u protekloj deceniji… Letnje doba minira svaku mogućnost i definiciju autobiografskog pisanja, tako da je sve u ovoj knjizi izmišljeno, i sve je, u izvesnom smislu, istina… Snažan, kubistički portret umetnika – kao autsajdera.
- Times Literary Supplement

Trilogija koja zaslužuje mesto u samom srcu savremene književnosti.
- New York Review of Books

Koliko života živimo?

KOLIKO ŽIVOTA ŽIVIMO?

Ovo pitanje postavljamo sebi od samog početka civilizacije. Da li se život završava kada umremo? Da li prelazimo u drugu ravan? Da li se ponovo vraćamo na Zemlju? U mojoj novoj knjizi „Alef“ opisujem sopstveno iskustvo vezano za veoma osetljivu temu: reinkarnaciju.

Pre svega treba da se odreknemo predstave da vreme može da se meri: ne može. Stvorili smo konvenciju koja je preko potrebna da bi društvo funkcionisalo – da nije tako, nikada ne bismo na vreme uhvatili voz ili bi nam kolač zagoreo u rerni. Takođe smo primorani da stvorimo vidljivu stvarnost oko sebe, inače ljudski rod ne bi uspeo da se spase od predatora. Izmislili smo nešto što se zove „pamćenje“, nešto kao kompjuterska memorija. Pamćenje služi da nas zaštiti od opasnosti, da obezbedi uslove da živimo u društvu, da pronađemo hranu, razvijamo se, prenesemo na sledeću generaciju sve što smo naučili. Ali to nije srž života.

Vreme ne prolazi; ono je samo sadašnji trenutak. Ovde, u ovom trenutku kada pišem, nalazi se i moj prvi poljubac, kao i zvuk klavira koji je svirala moja majka dok sam se ja igrao u dnevnoj sobi. Sve sam što sam bio i sve sam što ću biti. Kako ništa nema ni početak ni kraj – večnost je sadašnjost – živim sve što je prošlo i sve što će se dogoditi.

Plašimo se sledećeg: želimo, na primer, da se ljubav zaustavi u trenutku kada je sve u savršenom redu – ali to je zamka, jer se ljubav menja zajedno sa sadašnjošću. Da li sam 30 godina u braku sa istom ženom? Ne. Ona se promenila, ja sam se promenio, naša ljubav se preobrazila, zajedno sa nama.

Ništa nije počelo s našim rođenjem, niti će se završiti sa smrću. Možda se pitate: gde su oni koji su otišli? Nikada, baš nikada ne gubimo drage nam osobe. Oni nas prate jer nisu mrtvi. Zamislimo kompoziciju voza: ne mogu da vidim šta se dešava u vagonu ispred mojeg, ali i tamo su ljudi koji putuju u isto vreme i u istom prostoru kao ja, kao vi, kao svi ostali. Činjenica da ne možemo da pričamo sa njima, da znamo šta se dešava u drugom vagonu, potpuno je beznačajna; činjenica je da oni jesu tamo. I tako, ono što zovemo „život“ jeste kompozicija sa mnogo vagona. Ponekad smo u jednom, a nekad u drugom. Ponekad pređemo iz jednog u drugi – kada sanjamo, ili kada dopustimo da nas nesvakidašnje ponese.

Očigledno je da sve ovo potpada pod teritoriju misterije. Ali koliko smo samo puta doživeli onaj osećaj koji nazivamo „deža vi“? za delić sekunde (koji pokušavamo brzo da zaboravimo, jer se ne uklapa u logiku koju smo stvorili) ubeđeni smo da smo već bili na tom mestu, u toj situaciji, ili imali taj osećaj.

Svake noći putujemo kroz vreme. Činimo to nesvesno, kada sanjamo – odlazimo u našu skoriju ili davnu prošlost. Budimo se s mišlju da smo doživeli besmislene stvari u snu; ali nije tako. Bili smo u drugoj dimenziji, u drugim životima koje istovremeno proživljavamo, ali u kojima se stvari ne dešavaju isto kao ovde.

Koliko života smo proživeli? Uistinu, pitanje treba da glasi drugačije: koliko života živimo sada? Na svakome od nas je da na to pitanje odgovori.

Paulo Koeljo

Opširnije o Paulu Koelju na posebnom sajtu.

Beguni

„Beguni ili stranici (putnici), ogranak su sekte bespopovaca. Sektu je osnovao izvesni Jefimije iz Perejaslavlja, krajem XVIII veka. Beguni smatraju da je carska vlast čulno ovaploćenje antihrista, a duhovna i građanska vlast je njegovo ispoljavanje. Zbog toga se kriju i beže ne bi li tako prekinuli sve veze sa društvom i izbegli građanske dužnosti koje su vidljivi znaci antihristove vladavine: služenje vojnog roka, lična dokumenta, zakletve, plaćanje priloga i poreza. Svako ko želi da prihvati podvig lutanja, mora da primi novo krštenje. Sem lutalica u pravom smislu, ‘beguncima’ pripadaju mnoga lica tzv. ‘nastanjenih’, koji žive na jednom mestu i skrivaju ‘begunce’ od gonjenja.“

(Veliki pravoslavni bogoslovski enciklopedijski rečnik, tom I. – Novi Sad : Pravoslavna reč, 2000)