—–

Ovaj tekst ima neobi~nu genezu. Napisao sam ga izme|u maja i oktobra 2006, u jednom za mene prili~no mahnitom ritmu. Svakih pet-{est dana objavljivao sam po jedan nastavak u Republici. Verovatno bih, da sam odlu~io da napi{em normalnu esejisti~ku knjigu, koristio druga~iji jezik, vi{e obrazlagao, vi{e promi{ljao, i, po{to bih mogao da se vra}am unazad i ispravljam, bolje struktuirao gra|u izlaganja. Ali, dopalo mi se da pi{em kao u nekoj vrsti direktnog prenosa, pred o~ima ~italaca, usredsre|en vi{e na {to br`e definisanje misli, nego na promi{ljanje o kona~nom izgledu objavljenog teksta.

Uneo sam vrlo malo ispravki i nisam gotovo ni{ta promenio: `eleo sam da tekst ostane onakav kakav je prvobitno bio, sa svim svojim slabostima, svojom ishitreno{}u, i svojim neprikrivenim varvarskim odlikama. ^inilo mi se da }e na taj na~in zapravo biti ono {to sam `eleo da bude: se}anje na jedan mali {a{avi poduhvat.

A.B

„Šta zapravo znači prevoditi? Prvi i utešan odgovor bio bi: kazati gotovo istu stvar na drugom jeziku. To bi moglo i da se prihvati kada ne bismo morali da utvrdimo šta znači ‘reći istu stvar’, a to nije nimalo lako odrediti kod raznih parafraza, definicija, tumačenja, preformulacija, da i ne spominjemo takozvane sinonimske zamene. A osim toga, kada se nađemo pred tekstom koji treba da prevedemo mi ne znamo šta je stvar. Na kraju, u pojedinim slučajevima, diskutabilno je čak i šta znači kazati.
Evo šta ćemo razmatrati u narednim poglavljima: pokušaćemo da shvatimo kako možemo da kažemo istu stvar iako smo svesni da to nikada nije potpuno, već samo gotovo ista stvar. Naravno, sada se nameće drugi problem, a to više nije problem iste stvari ili iste stvari već šta podrazumevamo pod terminom gotovo. Koliko to gotovo može da bude rastegljivo? Zavisi od gledišta: Zemlja je gotovo ista kao i Mars, ako se uzme u obzir da se obe planete okreću oko Sunca i imaju oblik kugle, ali isto tako može da bude gotovo istovetna bilo kojoj planeti koja se okreće u nekom drugom sunčevom sistemu. Odrediti rastegljivost i obim tog gotovo zavisi od nekoliko kriterijuma oko kojih je neophodan prethodni dogovor. Iskazivanje gotovo iste stvari predstavlja postupak koji se, kao što ćemo kasnije videti, odvija u znaku pregovaranja.“

—–

Naučnici sa Univerziteta u Viskonsinu su, međutim, došli do jednog znatno banalnijeg zaključka kada je reč o uticaju muzike: otkrili su da se proizvodnja mleka kod krava koje slušaju simfonijsku muziku uvećava za 7,5%.

U knjizi Hegelova duša i krave iz Viskonsina, Alesandro Bariko istražuje univerzum koji se proteže od Betovena do Stinga, kako bi iznova pronašao smisao muzike u savremenom društvu: polemišući sa formalističkom krutošću avangardi, sa neprikosnovenošću njihovog jezičkog istraživanja i sa komercijalizacijom muzike. Sa druge strane, on nastoji da povrati uživanje koje bi moglo da proizađe iz Malerovog ili Pučinijevog zvučnog spektakla ili iz suptilnih nijansi interpretacije.

—–

Ne pretendujući da pruži sveobuhvatno objašnjenje za masakre, niti da ponudi čudotvorni lek, on pokušava da shvati „zašto toliki ljudi danas čine zločine u ime svog verskog, etničkog, nacionalnog ili nekog drugog identiteta”, na koji način se „fabrikuju” koljači, šta neke ljude navodi da postanu ubice ili pristalice ubica. Nažalost, nije bilo teško istaći upravo tu dimenziju identiteta, koja se pokazuje toliko aktuelnom na raznim stranama sveta, gde se svakodnevno prolivaju reke krvi. Veličina Malufovog poduhvata je isticanje humane dimenzije svakog od identitetskih jahača – nacije, religije, rase, jezika – analizirajući njihov hod kroz istoriju, njihove dobre i loše učinke, da bi se na kraju knjige sve te pritoke Malufove misli slile u jednu moćnu humanu i optimističku viziju, zasnovanu na snažnoj veri u ljudsko dostojanstvo.

—–

(„…tek kad je Zarobljeni um izašao kod Galimara iskočio sam na površinu“ ). U eseju je, kako je više puta isticao, rekao sve ono što nije mogao da kaže u poeziji. Dugo je bio smatran političkim piscem i velikim antistaljinistom. Povod za to su dve njegove knjige: roman Osvajanje vlasti i knjiga eseja Zarobljeni um, u svetu poznata kao knjiga o komunističkom totalitarizmu. To je primer originalne esejistike s elementima autobiografije, introspekcije i duboke refleksije. Uostalom, sâm Miloš je rekao da je „politički aspekt samo spoljašnji, u stvari, reč je o nekoj vrsti antropološke ili sociološke studije…“ koja pokazuje ponašanje intelektualaca u totalitarističkom sistemu. Najveće zlo totalitarističkog sistema on je video u porobljavanju umova, u strašnom ideološkom pritisku vlasti da bi stvorile „novog čoveka“. Jedno od glavnih pitanja u ovom složenom delu je pitanje konverzije, naime, kako je moguće da već formirani, zreli ljudi postanu pristalice staljinizma, da se prilagode uslovima koji su im sasvim strani. Miloš predstavlja dva mehanizma koja čoveku iz zemalja Centra služe za prilagođavanje novoj situaciji koja ugrožava njegov identitet. Prvi je „Murti-Bing“, a drugi „ketman“. Prihvatanjem prvog on podleže „zarobljavanju“ uma, menjanju ličnosti, dok se prihvatanjem drugoga bori protiv toga. Termin „Murti-Bing“ Miloš je pozajmio iz romana Stanislava Ignacija Vitkjeviča Nenasitost da bi ilustrovao povodljivost intelektualaca za lepotama Nove vere. I drugi termin, „ketman“, pozajmljen je iz literature, ovoga puta iz knjige Žozefa Artura Gobinoa Religije i filozofije u Centralnoj Aziji, nastale krajem devetnaestog veka. Iz nje je uzeo „priču“ kojom je hteo da pokaže da ljudi o kojima piše Novu veru nisu prihvatali bezrezervno. Glumili su, odnosno praktikovali, neku vrstu igre u kojoj su se svi maskirali, i vladari, i oni koji su im podređeni. I svi su znali za to. Praktikujući „ketman“, dovodeći u zabludu predstavnike vlasti, čovek se osećao moralno čist. I tu dolazi do vrednosnog pomeranja. Niko nije osuđivao takvog čoveka, važno je da je bio „lojalan“ vlasti. Osuđivan je onaj ko nije umeo vešto da se služi maskom.

—–

Američke imperije neće biti. Svet je isuviše velik, isuviše raznolik, isuviše dinamičan da bi prihvatio dominaciju samo jedne sile. Proučavanje demografskih i kulturoloških, industrijskih i monetarnih, kao i ideoloških i vojnih snaga koje transformišu našu planetu, nikako ne ide u prilog danas banalnoj viziji jedne neranjive Amerike. Emanuel Tod ovde otkriva jednu daleko realističniju sliku velike nacije čija je moć bila nesporna, ali čije se relativno opadanje čini ireverzibilnim. Sjedinjene Države bile su neophodne za ravnotežu u svetu, a danas nisu u stanju da održe ni svoj životni standard bez pomoći iz sveta.

Svojim teatralnim vojnim aktivizmom usmerenim prema beznačajnim državama, Amerika nastoji da prikrije svoje povlačenje. Borba protiv terorizma, Iraka i „osovine zla“, zapravo, su samo izgovori.

Kako više nije u stanju da kontroliše one važne ekonomske i strateške aktere – Evropu i Rusiju, Japan i Kinu – Amerika će izgubiti ovu poslednju partiju za prevlast nad svetom. Ponovo će postati samo velika sila, pored drugih velikih sila.

Emanuel Tod je objavio brojne knjige, a posebno Konačni pad, koji je, još od 1976. godine, najavljivao „raspad sovjetske sfere“, i Ekonomsku Iluziju iz 1998. godine, „esej o stagnaciji razvijenih društava“.

—–

Paralelno sa svojim brojnim administrativnim aktivnostima, piše romane, od kojih su najpoznatiji: Život kao u Lozani (1977, nagrada „Rože Nimije“), Kolonijalna izložba (1988, nagrada „Gonkur“), Gospođa Ba (2003), kao i priče koje se na interesantan način bave francuskim jezikom: Gramatika je milozvučna pesma (2001), Vitezovi konjunktiva (2006), Pobuna akcenata (2007), a poznat je i po knjigama sa naučnom i ekonomskom tematikom: Portret Golfske struje (2004), Putovanje u zemlju pamuka (2006), Budućnost vode (2008).

„Nekoliko stotina miliona ljudi na svim kontinentima bavi se pamukom.

Već godinama i sâm želim da se otisnem na ovo veliko putovanje. Nešto mi je govorilo da ću, sledeći put pamuka, od poljoprivrede, preko biohemije, do tekstilne industrije, od Kutiale (Mali) do Datanga (Kina), preko Luboka (Teksas), Kujabe (Mato Groso), Aleksandrije, Taškenta i doline reke Volonje (Francuska, oblast Vogeza), uspeti da bolje shvatim svoju planetu.

Rezultati ove dugotrajne istrage prevazišli su sva moja očekivanja. Da bi se mogli razumeti procesi globalizacije, oni nekadašnji i ovi današnji, dovoljno je proučiti komadić tkanine. Ako želite da naučite nešto više o mekoći, odnosno o grubim kulisama mekoće, pođite na put, priđite ‘drvetu s vunom’ i oslušnite.“

—–

Eseje koji su obuhvaćeni ovim prevodom Oskar Vajld objedinio je u knjigu pod lažno skromnim naslovom Namere. Struktura knjige ostvarena je sa visokom umetničkom pronicljivošću, jer se polemički naboj, prisutan u sva četiri teksta, i njihovim rasporedom dozira u pravilno talasanje: oštar, visok iznenađujući talas praćen je nižim koji je turobniji, sve kao priprema za onaj središnji talas-planinu, nakon koga poslednji, što stiže udaljen i zaobljen, svakako deluje smirujuće.

—–

“Vrednost ove knjige i zadovoljstvo što je imamo nalazim u sledećem: 1) Stalna aktuelnost tema kojima se Oto Vajninger bavi u ovoj knjizi, a to su u prvom redu psihološko-metafizičke, 2) Skoro apsolutna originalnost nekih misli mladog austrijskog filosofa s početka veka, misli mestimično neprevaziđenih do danas, 3) Potreba utemeljenja ili obnavljanja temelja duhovne kulture danas u svetu, u našoj sredini posebno, u jednom vremenu ozbiljno poljuljanih religioznih i filosofskih načela u zapadnoevropskoj hrišćanskoj civilizaciji” – Iz pogovora Vladete Jerotića.