—–

Ultimo Pari je dečak koji je proveo život pokušavajuci da dovede svet u red. Imao je pet godina kada je video prvi automobil, devetnaest kada je preživeo poraz u Kobaridu, dvadeset pet kada je sreo ljubav svog života, i mnogo više onog dana kada je umro, u jednoj dalekoj zemlji. OVA PRIČA je njegova priča.

Pripovetke za godinu dana nobelovca Luiđija Pirandela čini petnaest zbirki pripovedaka koje će u prevodu na srpski biti objavljene u osam tomova. Reč je o jedinstvenom projektu koji, osim u Italiji, do sada nigde u svetu nije predstavljen u celosti. Objavljivanje Pripovedaka za godinu dana ima za cilj da srpskim čitaocima predstavi Pirandela kao pisca jedne forme kojom se on najradije i najuspešnije bavio i kojoj je ostao veran tokom čitavog života.

* * *

U zbirci Radosni pozdrav, uprkos njenom nazivu, dominira prevashodno pogrebna tema koja se u većini pripovedaka provlači kao konstantan nagoveštaj, dok nam zbirka Usamljeni čovek poručuje da samoća često može da nam pomogne da razumemo ono čega nikada nismo bili svesni, ali da ponekad može i da nam naudi, u zavisnosti od toga kako je usmerimo.

* * *

“Kao autoru pripovedaka svakako mu nema ravnog, čak ni u vodećoj zemlji ove književne forme. Bokačov Dekameron ima sto pripovetki; Pirandelove Pripovetke za godinu dana (1922. – 1937.) imaju po jednu za svaki dan u godini. One su raznovrsne i po tematici i po karakteru: opisi života bilo surovo realistični ili filozofski duboki ili paradoksalni, često su obojeni kako humorom tako i satirom. U njima nalazimo i kompozicije bezbrižne poetske imaginacije u kojima se zahtevi stvarnosti povlače pred maštovitom i kreativnom istinom. Odlikuju se jednostavnom i prirodnom improvizacijom koja im daje spontanost, nadahnutost i život.“
Uvodna beseda Pera Halstroma, stalnog sekretara Švedske kraljevske akademije, na dodeli Nobelove nagrade za književnost 1934.

Roman Velika Zaseda, objavljen prvi put 1984, posle tridesetogodišnje pauze ponovo uvodi u prostor našeg jezika pisca koji je u književnosti svoje zemlje prisutan već više od pola stoleća.
Svet Amadove proze omeđen je granicama njegovog zavičaja, države Baije, smeštene na brazilskom severoistoku, između Atlantske obale i tropskih prašuma u unutrašnjosti. U tom žarkom podneblju punom kontrasta, gde se plodne rečne doline graniče sa pustarama, smenjuju se suše i poplave, epidemije i karnevali, mešaju se rase i nacije, religije i običaji, stvarajući jednu novu, jedinstvenu i osobenu „melesku“ i sinkretičku kulturu koja je u magijskom realizmu Žoržea Amada našla svoj autentični izraz.
Amadovo pripovedačko umeće, njegov sočan i slikovit jezik, koji se često opire gramatici portugalskog jezika, kao i duboki humanizam, dostigli su u ovom romanu svoj puni izraz. Velika Zaseda dokaz je Amadove stvaralačke zrelosti, koja ga s pravom svrstava u red najvećih pisaca Južne Amerike.

Sudbina Dmitrija Resa obeležena je dugim godinama borbe i patnje, ali i velikom ljubavlju koju je osećao prema jednoj ženi. U večitom sukobu dobra i zla, ipak postoje naizgled obični, ali suštinski trenuci u kojima iznova pronalazimo smisao postojanja i hrabrost da volimo. Odmerenim i ubedljivim stilom, Makin nam u ovoj knjizi dočarava snagu tih trenutaka. Njegovi junaci ih proživljavaju intenzivno, ali bez velikih reči, u samom srcu istorijskih događaja a opet izvan njihovog razornog vihora.

„Svi imamo šesnaest, sedamnaest godina – ali nismo u potpunosti toga svesni, to su jedine godine koje možemo da zamislimo: jedva da se i sećamo prošlosti.“
Četiri prijatelja, na prekretnici između dečaštva i odraslog doba, koji tragaju za identitetom. U tom traganju, koje se odvija unutar jedne prividno bezbrižne svakodnevice, sazdane od religioznog vaspitanja sa jedne, i vrednosti i predrasuda koje im nameću njihove građanske porodice sa druge strane, oni otkrivaju da svako od nas poseduje i onu mračnu stranu, zatomljenu i ponekad zastrašujuću. U tom otkriću će im umnogome pomoći jedna prelepa devojka s muškim imenom, zagonetna i nepredvidljiva, u koju su sva četvorica pomalo zaljubljeni, devojka koja pripada onim „drugima“, odnosno onima koji „žanju bez razlike dobro i zlo“.

Okean more je jedan od najpoznatijih romana Alesandra Barika. Podeljen je u tri knjige i odvija se u nadrealnoj atmosferi sa izrazito neobičnim likovima i sudbinama koje se ukrštaju i uslovljavaju – svi su oni susreli more i njihova je sudbina morem zapečaćena. Slušajući njihovu priču, čujemo glas mora.

Okean more je lirski predivna ali surova alegorija potajnih nadanja, snova, strahova, pitanja i užasa koji nas sve pokreću i često, protiv naše volje, izjedaju naše živote. I ma koliko to odricali, u životu svakog čoveka dođe vreme kada mora da se suoči sa svojim najdubljim, najmračnijim tajnama, vreme kada one više ne mogu da se potiskuju. Jer zapravo tek onda kada se suočimo sa svojim strahovima i opsesijama, svojim nadama i snovima, pa čak i užasima, oni gube svoju moć nad nama i mi se najzad vraćamo sebi. Alesandro Bariko je sklopio jednu celovitu formu od slomljenih, potpuno različitih likova koji tragaju za isceljujućom moći okeana mora, tog neuhvatljivog mesta gde mašta susreće stvarnost, gde ljubav i užas postaju neumitno utkani u tkivo života. Njegova proza podseća na lirsku neuhvatljivost Debisija – prelepu i tešku, a ipak jedva prisutnu, kao sam kraj mora.

Roman “Pismovnik” je na prvi pogled vrlo jednostavan – on, ona. Pisma. Prva ljubav. Opet pisma. Ali on i ona žive u različita vremena, pišu pisma koja ne stižu nikome. Pred nama je razgovor, dijalog zaljubljenih izvan vremena i kroz vreme, kroz rat i život, kroz ljubav dužu od života. Razgovor koga zapravo nema. Šiškin povezuje epohe, lica, glasove, rođenja, ljubavi i smrti. Zato što smo svi mi jedno a vreme je smešna uslovnost. I njegovi junaci smo pomalo svi mi, naša sećanja o procvetalom korovu, o boru koji svojim vrhom para nebo, o snegu… Sreća je kratka i prolazna, a sve ostalo prosto ne treba posmatrati u kategorijama sreće i nesreće…

Batist Bordav, običan čovek koji vodi nezanimljiv život, dolazi na ideju da preuzme identitet bogatog i tajanstvenog neznanca koji je slučajno preminuo u njegovom stanu. Poigravajući se paradoksima, stereotipima i neočekivanim obrtima, autorka nam pruža neobičnu sliku utopije uz svojevrstan omaž svom omiljenom piću – šampanjcu.

Izgubio je magiju. Pokretna sila se istrošila. Nikad nije omašio u pozorištu, sve što je radio bilo je uverljivo i uspešno, a onda se dogodila ta strahota: nije mogao da igra. Izlazak na pozornicu postao je mučenje. Umesto uverenosti da će biti čudesan, bio je siguran da će omašiti. To se dogodilo tri puta zaredom, a poslednji put nikoga nije ni zanimalo, niko se nije pojavio. Nije mogao da dopre do publike. Njegov je talenat bio mrtav.

Roman Ravel, zajedno sa Munjama i Trčanjem, spada u trilogiju
biografskih romana koje je Ešnoz nazvao „imaginarni životi“. Autor u njemu
rekonstruiše poslednjih deset godina života kompozitora Morisa Ravela.