Autor ovih stihova – portugalski pesnik Fernando Pesoa – rođen u Lisabonu 1888, izdržao je četrdeset sedam godina u svom „lažnom“ životu, nastojeći da u njemu što manje učestvuje, kako bi se „zatvoren u kući svog duha“ svim snagama posvetio jedinom pravom životu – literaturi. Teško je zamisliti veći kontrast između siromaštva jedne biografije bez događaja i gotovo neiscrpnog tematskog i žanrovskog obilja književnog dela koje je njegov autor ljubomorno krio od očiju javnosti, odlažući svoje rukopise u jedan drveni sanduk čije bogatstvo ni do danas, sedamdeset i šest godina posle piščeve smrti, nije u potpunosti obelodanjeno. U ovom protivurečnom odnosu prema vlastitoj „ličnoj povesti“ s jedne, i literarnom delu s druge strane, ispoljava se suštinsko svojstvo Pesoine ličnosti – sklonost ka paradoksu. Kontrasti, paradoksi i antiteze nisu samo osnovno izražajno sredstvo njegove poezije već i dominantna obeležja celokupne životne i književne sudbine. Tako će najveći pesnik portugalskog govornog područja, pisati poeziju najpre na engleskom, zahvaljujući anglosaksonskom obrazovanju stečenom u Južnoj Africi, a svojim maternjim jezikom ovladaće tek sa dvadeset godina. Intelektualac svestranih znanja i interesovanja (od lingvistike, filozofije i istorije do okultnih nauka) napustiće univerzitetske studije u svom rodnom gradu, pre nego što ih je uistinu i započeo, odabravši marginalno i skromno zanimanje „inokorespondenta“ u lisabonskim trgovačkim preduzećima. Duhovni pustolov i kosmopolita, koji je „oplovio sva mora i otkrio sve Indije“, od rane mladosti pa do smrti nikada neće napustiti Lisabon. Potpisnik nekoliko najsmelijih erotsko-opscenih pesama u portugalskoj literaturi, opsednut žudnjom za ljubavlju, provešće ceo vek u celibatu, a s jedinom ženom koju je ikada bliže poznavao i voleo bezazlenom i detinjastom ljubavlju, rastaće se naglo, sa obrazloženjem da njegova sudbina „pripada drugačijem Zakonu“ i zahteva slepu pokornost „Učiteljima koji ništa ne dopuštaju i ne praštaju“. Istovremeno želeći sve i odričući se svega, ovaj stidljivi boem, uvek besprekorno odeven, čovek običnog izgleda koji ipak, po svedočenju savremenika, nije ličio ni na jednog drugog čoveka, neprestano je izvrtao sve vrednosti i protivurečio samom sebi. Skeptičan a sujeveran, monarhista sa anarhoidnim idejama, hrišćanin i gnostik sklon okultizmu i mistici, ironični sanjar, sentimentalni cinik koji je na samrti tražio da mu se dodaju naočari, kao da se svakim svojim postupkom i stavom rugao „nezajažljivoj banalnosti“ života. Smatrajući književnost najprijatnijim načinom da se ignoriše stvarnost, Pesoa, iako ubeđen u proročku i mesijansku ulogu pesnika, sa gorkom ohološću poriče mogućnost svoje ovozemaljske slave. „Samo osrednji genije postiže slavu; veliki genije ostaje nepoznat, još veći genije osuđen je na beznađe, a Bog biva razapet“. I upravo zbog ove svesti o vlastitoj veličini, pesnik se, posle nekoliko godina aktivnog učešća u književnom životu svoje zemlje, koje će mu obezbediti mesto korifeja portugalskog modernizma, povlači u samoću.

—–

Dvadesetak godina posle dobijanja Nobelove nagrade, koju je Sol Belou nazvao „poljupcem smrti“, jer za većinu pisaca znači vrhunac stvaralaštva, Miloš ispoljava izvanrednu intelektualnu formu i najviši pesnički talenat. Objavljuje dve knjige pesama: To (2001) i Drugi prostor (2002), a posle smrti voljene supruge Karol (2003) piše poemu Orfej i Euridika.

Ova knjiga predstavlja izbor iz pomenute dve zbirke sa poemom Orfej i Euridika.

—–

Priredjivac ove Antologije je Dante Mafija, esejista, pripovedac i pesnik. Mafija je pisao u najznacajnijim italijanskim casopisima, uredjivao je pregled novih knjiga za RAI, osnivac je casopisa I Policordo i Poetica. Trenutno je glavni urednik lista Poiesis.

Na njegovu poeziju skrenuli su paznju Aldo Palaceski, koji je 1974. napisao predgovor za njegovu prvu zbirku, Leonardo Shasha koji je, kao i Dario Beleca, smatrao Mafiju jednim od najvecih italijanskih pesnika. Godine 2004. je od predsednika republike Champija dobio zlatnu medalju za kulturu.

Po recima prevodioca, Milane Piletic, na srpskom se vec mogao cuti, na Trecem programu Radio-Beograda, gde su se zahvaljujuci knjizevnom sluhu Radmile Gligic, pre vise meseci mogli cuti odabrani stihovi iz ove Antologije i odlomci iz Danteovog ,,Romana o Tomazu Kampaneli”, s kojim ce se nasa publika uskoro susresti i putem slova, takodje zahvaljujuci sluhu Petra Zivadinovica.

Prevodilac istice da ce ova Antologija biti prava poslastica za srpske ljubitelje poezije koji ne znaju italijanski, kao i za one koji italijanski znaju, jer je delo stampano dvojezicno; delo ce biti znacajno i slavistima u Italiji.

Pileticeva dalje navodi da je izbor poezije sacinjen vrlo neobicno: u svom predgovoru , Dante istice da je antologiju – s obzirom na to da antologicar nije istoricar knjizevnosti – sacinio prvenstveno vodjen licnim afinitetima, sto znaci da cete u njoj prevashodno cuti lirske tonove, od Gvida Gocana i Ade Negri do nasih savremenika, sa namerno sturim bio-bibliorafskim beleskama, da bi sto vise ostalo za cistu pesnicku atmosferu i neposredno iscitavanje, bez glomaznog kritickog aparata. Tu su i velikani poput Sabe, Montalea, Ungaretija… Tako cemo na poetskom putovanju ugledati i pesnike – kriticare (kao sto su Spanjoleti, Ceki, Bordjeze), i petnaestak pesnikinja, i neke mlade, cesto tragicno prerano utihnule glasove. Dante je, kao i njegov davni imenjak, tragao za istinom i ishodima, a ne za poznatim skolama i licnostima, makar bili i danas uticajni, ali kadkad samo epigoni epigona.

Pileticeva, na kraju, izrazava zelju da kao i priredjivac svaki citalac ovde pronadje ponekog bliskog…

—–

O formiranju samosvojne i autonomne brazilske literature možemo govoriti od XIX veka, kada je Brazil stekao i svoju političku nezavisnost. To je doba pojave romantizma, čiji su predstavnici, kako prozaisti tako i pesnici, najviše doprineli kulturnoj i političkoj afirmaciji brazilske nacije, nastojeći da ocrtaju „onu osobe­nu boju kože i duha“ koja Brazilce razlikuje od svih drugih naroda sveta.

Ta težnja za stvaranjem autentične i autonomne književnosti nastavlja se i u XX veku da bi kulminirala 1922. godine, kada u Sao Paulu jedna grupa mladih liriča­ra priređuje „Nedelju moderne umetnosti“, na kojoj će, upravo na stogodišnjicu proglašenja političke nezavisnosti Brazila, proklamovati nezavisnost brazilske književnosti od svih uticaja i obrazaca koje je stolećima uvozila iz Evrope.

U narednim decenijama, književnost ove zemlje doživljava procvat, a savremenu svetsku literaturu danas je nemoguće zamisliti bez brazilskih pesnika i romanopi­saca.

Deset brazilskih pesnika uvrštenih u antologiju Spomenik kiseoniku (Sesilija Mej­reles, Murilo Mendes, Karlos Drumond de Andrade, Vinisijus de Morais, Žoao Ka­bral de Melo Neto, Ivo Ledo, Fereira Gular, Ivan Žunkeira, Adelija Prado, Paulo Leminski), iako različitih generacija, obrazovanja i poetičkih opredeljenja, podjed­nako su značajni po vrednosti svojih dela kojima su prokrčili puteve i staze koji­ma se kretala i još uvek kreće savremena brazilska poezija. Dostupni sada i našem čitalištu, oni čine deset stubova nevidljivog mosta iznad okeana, preko kojeg nam stižu zvukovi, mirisi i boje jednog dalekog podneblja, svedočeći o tome da je poe­zija neophodna svetu baš kao i kiseonik amazonskih šuma.

—–

Mikelanđelo Buonaroti, istinski renesansni gorostas, za svoga života pisao je poeziju, ali se ona, po njegovoj volji, nije našla na okupu među koricama.
Ovu knjigu njegove poezije priredila je i prevela Milana Piletić, a izdanje je dvojezično.
Zastupljeni su soneti, madrigali, kancone, fragmenti od kojih su neki nalik na kakav haiku ili tanku, burleske i groteske sa obaveznom gorkom primesom. Mikelanđelova poezija nije u službi ekspliciranja njegove slikarske, vajarske i arhitektonske umetnosti, iako boje, oblici, strukture i konstrukcije u njoj postoje, kao što su očigledni i uticaji poezije Dantea i Petrarke.
Mikelanđelova poezija se redovno pominje u istorijama književnosti, ali se po pravilu marginalizuje u odnosu na njegova dela iz drugih umetnosti, ili se suviše stavlja u njihovu službu, ali u poslednje vreme se ta gledišta menjaju, o čemu svedoče ne samo radovi, nego i kritička, ili barem filološki iscrpno sačinjena izdanja koja se pojavljuju u Italiji, ali i ne samo tamo. Zanimljivo je da je njegovom poezijom bio inspirisan Miloš Crnjanski ,koji je to potvrdio i Knjigom o Mikelanđelu.
Prvi sakupljač Mikelanđelove poezije bio je Mikelanđelov imenjak i potomak, koji je, za razliku od svog slavnog pretka, uzeo na sebe tu slobodu da menja, prepravlja, ubacuje po vlastitom nahođenju. Takav postupak je navodio na traganje za autentičnim rukopisima, koji su često nalaženi na poleđini Mikelanđelovih pisama i skica.
Pri sastavljanju ove antologije, priređivač i prevodilac se trudio da komentare uz pesme svede na minimum kako bi ostao veran pesniku i poeziji, a da bi i čitalac istovremeno mogao nesputano što više sam da rasuđuje i doživljava.
Svaku pesničku deceniju dugovečnog Mikelanđela zastupa najmanje jedna pesma. Prevodilac je nastojao da one budu raznolike, a da ipak istakne ono što ga je najviše zaokupljalo – mnogoslojna, gorda, smerna i vatrena ljubav prema Stvoritelju, stvorenjima i stvorenom, ali i stvaranju samom i stvaraocima.
Poznata je činjenica da je umetniku bio najbliži kamen koji je, pored svoje materijalne pojavnosti, i višestruki simbol u koji su utkana sva čudesa koja je u njemu video, možda i kao ejdetske slike, i to je jedan od razloga zbog kojih je ova mala antologija dobila ime po jednom njegovom stihu Uživam u snu, u kamenu više.

—–

Knjiga prva: folklorna i umetnička lirika od kraja X do sredine XVII veka (izbor iz narodne lirike, odlomci ili celoviti zapisi lirskih tekstova iz letopisa i drugih sačuvanih spomenika srednjovekovne kulture; izbor iz duhovne poezije); umetnička lirika baroka, klasicizma i sentimentalizma XVII i XVIII veka; lirske pesme epohe romantizma i realizma XIX veka, zaključno sa simbolizmom s kraja XIX i iz prve četvrtine XX veka…

Lomonosov, Sumarokov, Deržavin, Karamzin, Žukovski, Baćuškov, Krilov, Riljejev, Kiheljbeker, Puškin, Baratinski, A. Odojevski, Jazikov, Poležajev, Venevitinov, Tjutčev,
Koljcov, Ogarjov, Ljermontov, Al. Tolstoj, Fet, Njekrasov, Majkov, Ap. Grigorjev, Slučevski, Apuhtin, Vl. Solovjov, Minski, Anjenski, Nadson, Sologub, Mereškovski, Vjač. Ivanov, Baljmont, Z. Hipijus, Bunjin, Brjusov, A. Dobroljubov, Guro, Vološin, Beli, Blok, i dr.

Izbor je napravljen u želji da se iz njega može ostvariti uvid u rusku poeziju na svim etapama njenog istorijskog razvoja, ali i da se iz ove knjige može steći slika o umetničkoj vrednosti dela najznačajnijih ruskih pesnika od kraja X do početka XXI veka.