—–

„Godine 1993. završila sam svoju knjigu Ja, Maja Plisecka… Prošlo je trinaest godina. Tokom svih tih godina neumorno mi je postavljano pitanje: ’Hoće li biti nastavka?’ Ja sam iskreno odgovarala: ’Zašto? Najvažnije u mom životu se već dogodilo.’ Pa ipak, za proteklih trinaest godina mnogo štošta se desilo. Čak, veoma mnogo…“

—–

Šta sam ja izvukla iz svega onoga što sam proživjela, kakvu filozofiju?
Najprostiju. Prostu – kao čaša vode. Kao jedan udisaj. Ljudi se ne dijele na klase, rase, državne sisteme. Ljudi se dijele na dobre i loše. Na veoma dobre i na veoma loše. Jedino tako. Krvožderni revolucionari, koji su se pomamno zaklinjali da će loše ljude napokon zamijeniti samo dobrim – lagali su i torokali. Uvijek je lošijih bilo više, mnogo više. Dobri ljudi su uvijek izuzetak, dobri su dar neba.

—–

Knjiga Tolstojevo oslobađanje, koja je izašla u Parizu 1937. godine, predstavlja i do danas jednu od najboljih i najnadahnutijih knjiga o Tolstoju, koga je Bunjin čitavog svog života bogotvorio i smatrao za stvaraoca apsolutnih vrednosti u književnosti. U njoj se Bunjin najviše zadržava na onom što je po njegovom mišljenju najznačajnije kod Tolstoja – na strahu od smrti, spasenju od nje, koja leži u „oslobadjanju” i traženju smisla života. „Nepodnošljiv je svačiji ljudski život – dok se ne pronađe njegov smisao”.

—–

Moja knjiga zasigurno nema ničeg zajedničkog s tom tematikom, zato ima mnogo sa samom formom kalendara. Ona je dnevnik jedne godine, od avgusta 1987. do avgusta 1988. Zato, što se u ovim zapisima, vođenim svakodnevno ili na svakih nekoliko dana, često vraćam davnim događajima i ljudima, koje sam poznavao, prošlost i sadašnjost se međusobno prepliću na ovim stranicama.

—–

… Da se razumemo, nije pravi sladokusac onaj ko se oduševi kad mu donesu izvrsnu patku u sosu od pomorandže ili obilnu porciju kavijara s Volge i ruskih palačinki zvanih „blini“. Taj je samo običan čovek, čije se čulo ukusa nije izvitoperilo i ne zove se Mekdonald. Ne, sladokusac, strasni ljubitelj i poznavalac kulinarstva je onaj ko je kadar i da pređe stotine kilometara kako bi došao baš u taj i taj restoran u kojem je patka u sosu od pomorandže najbolja na svetu. A ja ne spadam među takve ljude i ako treba da biram između pice iza ugla i, da ne pominjem dvesta kilometara, već običnu vožnju taksijem, da bih obedovao u kakvom novom restoranu domaće kuhinje, opredeliću se za picu.

I shvatio sam da se likovi u svim mojim romanima i te kako posvećuju jelu, možda ne toliko u Fukoovom klatnu gde glavni junaci (a s njima i čitaoci) žive takoreći kod kuće, što u Milanu, što u Parizu, ali svakako u Baudolinu, u Ostrvu dana pređašnjeg i u poslednjem romanu Tajanstveni plamen kraljice Loane, kao što i monasi u Imenu ruže obeduju barem jednom, a i često navraćaju u kuhinju. Jer ako se otisneš put ostrva u južnim morima ili kreneš na istok, u Vizantiju, ili u svet koji je iščezao pre više stotina ili desetina godina, moraš dati priliku i čitaocu da okusi tu hranu, kako bi razumeo način razmišljanja likova u romanu.

Ovo što ćete sada pročitati je knjiga o kulinarstvu, ali i knjiga o jednoj zemlji i njenoj kulturi, šta više o njenim mnogobrojnim kulturama.

Umberto Eko

—–

Naučno-popularna monografija koja vodi čitaoca kroz kontroverznu i zanimljivu priču o poslednjem vladaru Rusije, iz porodice Romanov. Približavajući čitaocu ličnost ruskog vladara, autor istovremeno ukazuje na veliku sličnost koja je postojala između Nikolaja II i Milana Obrenovića, kralja Srbije.