—–

Pripovetke Antona Pavloviča Čehova (1860 – 1904) su još za njegova života prevođene na bugarski, engleski, nemački, poljski, srpskohrvatski, francuski i češki jezik. Njegove drame su sa slavnim Hudožestvenim teatrom takođe još od početka HH veka zakoračile preko granica Rusije. Osvajački pohod umetničkog dela ovog ruskog prozaiste i dramatičara na svet, gledan s distance od jednog veka posle Čehovljeve smrti, odista je zadivljujući.
Do 1981. godine Čehovljeva dela su prevođena na devedeset i dva jezika sveta. Danas će se, verovatno, teško naći iole razvijenija nacionalna kultura u svetu koja u svojim riznicama nema i prozna, odnosno dramska dela Antona Čehova. Stoga je 100. godišnjica Čehovljeve smrti upisana i u kalendar jubileja ukupne svetske kulture koji ustanovljuje UNESKO, kao specijalizovana agencija za prosvetu, nauku i kulturu Ujedinjenih nacija.
Pisac ne može biti veliki književnik ukoliko njegovo delo nema nekih univerzalnih, opšteljudskih vrednosti, dostupnih i prihvatljivih ne samo sunarod-nicima, već i pripadnicima drugih, inorodnih kultura. Dakle, veliki pisci se dokazuju upravo prodorom njihovog dela preko granica sopstvene nacionalne kulture. Međutim, i nacionalne kulture svoju snagu i svoju istinsku vrednost dokazuju i sposobnošću da prepoznaju, prihvataju i apsorbuju velika umetnička ostvarenja iz drugih kulturnih sredina.
Srpska kultura je na tom planu i u slučaju Čehova pokazala nesumnjivu vitalnost i zrelost. Prihvatila ga je relativno brzo, uprkos nekim umetničkim i vanumetničkim momentima koji su za proces književne i pozorišne recepcije Čehova kod nas mogli biti otežavajući.
Dosad napisana sećanja na Čehova, knjige, članci i studije o Čehovljevoj ličnosti i o njegovom književnom delu danas predstavljaju ogromnu građu od koje bi, uz tridesettomno izdanje Čehovljevih celokupnih dela, mogla da se napravi jedna velika biblioteka. Pa ipak još uvek ima dosta važnih aspekata i tema koje „čehovijana”, i posle 100 godina od piščeve smrti, tek treba da proučava… To je tako, pre svega, zbog toga što je delo jednog velikog pisca, u principu, neiscrpno. Zato je 1989. poznati nemački reditelj Peter Štajn, koji ističe da „Čehov pripada svetu, a ne samo Rusiji”, s punim pravom mogao da konstatuje: „Mnogo šta je u fenomenu Čehov neobjašnjivo. Na kraju XX veka smo shvatili koliko nam je on potreban, pa se Čehovu vraćamo mnogo češće nego tokom prve polovine veka.” Zato i savremena američka spisateljica Kerol Outs oseća potrebu da naglasi: „kad čitaš Čehova, vidiš da, ma koliko ljudi bili pametni, postoji granica preko koje um ne može da ide. Možeš biti beskrajno pametan, ali tvoj sopstveni svet neće da ti se potčinjava, nećeš moći da vladaš njime. Tako je bilo u Čehovljevo doba, a danas je to još aktuelnije.”

—–

U Jugoslaviji nepravedno zapostavljen krajem 60-tih i 70-tih godina zbog antitotalitaristički usmerenog političkog angažovanja, kada je u ime čovekove slobode odapinjao otrovne strele i prema Istoku i prema Zapadu. Jonesko – građanin sveta bio je sišao sa naših pozorišnih scena. Došlo je vreme da ovu nepravdu ispravimo i predstavimo ga na najbolji način u starom i novom svetlu.