Bojan Belić

Ukletost nam se približava i izmiče kao stvaran ontološko-egzistencijalni pojam, kao prisutnost i esencija, kao apsolutna vrednost i apsolutna negacija života, kao nedokučiva tajna ljudskog duha i najzad, kao nevidljiva granica između pevanja i življenja. Ne potvrđuje se samoubistvom vrednost poezije, niti je autodestruktivnost jedini kredibilitet dobrog pesništva. Nisu ni svi prerano umrli veliki pesnici. Međutim, oni koji to jesu, ostavili su nam nasleđe predivne poezije kao jedine istine i smisla življenja, i bolno svedočanstvo o jednoj kategoriji u kojoj se poezija ostvaruje, možda najiskonskijoj, svakako najtragičnijoj. Antologija ukletog nemačkog pesništva XIX i XX veka obuhvata tragično nastradale pesnike i pesnike umrle pre stupanja u zrelo doba. Među njima su vodeća imena nemačke književnosti (Novalis, Klajst, Trakl, Hajm, Celan, I. Bahman, H. Kreftner) ali i pesnici nedovoljno poznati ovdašnjem čitaocu. Većina pesama se prvi put pojavljuje na srpskom.