Halil Džubran

Bezumnik predstavlja veliki zaokret u Džubranovom književnom radu, ne samo zato što je prvo koje je napisano na engleskom jeziku, nego i zato što žestina karakteristična za njegove ranije spise, ustupa mesto kontemplaciji i duhovnom uzdizanju. Dok književna kritika u Americi pozdravlja „ove poeme i parabole koje poseduju vlastitu muziku, otmenost, naivni šarm i strukturalnu simetriju…“, Mej Zijada ih smatra mračnim i okrutnim. „Koje je dobro za čoveka da dobije pohvale celog sveta, a da ne dobije od Mej“, setno joj prigovara u pismu od 7. februara 1919.

„Pitate me kako sam postao bezumnik. Ovako se to zbilo: jednog dana, davno pre no što se rodiše mnogi bogovi, probudio sam se iz dubokog sna i video da su mi ukrali sve moje maske – sedam maski koje sam svojeručno napravio i nosio kroz sedam života – i potrčah bez maske ulica punim ljudi uz krike: „Lopovi, lopovi, prokleti lopovi“.
Muškarci i žene smejaše mi se, a neki pobegoše u kuće, strahujući od mene.
A kad stigoh do tržnice, neki mladić, koji je stajao na vrhu kuće, povika: „Evo ga bezumnik!“ Podigoh pogled da ga vidim i sunce mi poljubi ogoljeno lice, po prvi put. Po prvi put sunce poljubi moje ogoljeno lice i u mojoj duši se razgore plam ljubavi prema suncu i nisam želeo više svoje maske. I kao u zanosu povikah: „Blagosloveni, blagosloveni da su lopovi koji mi ukradoše maske!“
I tako sam postao bezumnik.“

“ Nek pevač pusti svoj krik i nek plesačica nogama upliće,
Da mene načas zadovoljstvo prožme.
Neka mi duša noćas vedra bude.
Možda me i sanak obuzme, pa u polusnu
Ugledam svet svetliji,
A stvorenja zvezdanija ukažu mi se…“

Bogovi zemlje, poslednje delo koje je Džubran objavio za života, zbog srodnosti ideja sa Bezumnikom i prorokom predstavlja poslednji deo svojevrsne trilogije. Osnovna tema kojom se bavi ovo delo napisano u formi sokratovskog dijaloga jesu, zapravo, tri velike tendencije ljudskog srca koje personifikuju određeni bogovi. Prvom bogu se život ogadio i on želi da ga uništi. Drugi je ispunjen voljom za moć i koristi je da vlada ljudima koje smatra „hranom bogova“. Treći odbacuje indiferentnost prvog i aroganciju drugog, i ubeđen je da se tajna egzistencije nalazi u lepoti i ljubavi.

Lutalica je poslednje Džubranovo delo, dovršeno, zajedno sa crtežima kojima je ilustrovano, neposredno pre njegove smrti 10. aprila 1931. U ovim predivnim parabolama iskristalisala se osnovna poruka njegovog života – poruka ljubavi koja je donela utehu i nadahnuće milionima čitalaca.

«Idemo u susret sutonu, možda da bismo se probudili u zoru jednog novog sveta. Ipak, ostaće ljubav i njeni tragovi neće biti izbrisani.»    Halil Džubran

U autobiografskoj noveli Slomljena krila, objavljenoj u Njujorku 1912. godine, Džubran Halil Džubran govori o svojoj prvoj romansi,  koju je doživeo sa devojkom po imenu Hala Daher, za vreme školovanja u Bejrutu. Lirskim tonom Džubran govori o ljubavi kao svetom i neponovljivom osećanju koje nam podjednako daruje nebesku radost i nepodnošljiv bol. Više od četrdeset godina ova novela bila je arapski bestseler. O njoj je sam Džubran mislio da je najbolje što je ikada napisao. Ovo poetično delo, koje govori o ljubavi, slatkoj i gorkoj, radosnoj i tužnoj, govori, zapravo, o nevidljivoj sili koja upravlja svetom. Ljubav je za njega platonska, romantična i spiritualna. Ljubav se racionalno ne dokučuje. Kada volimo, Bog nije u našem srcu, već ljubavlju dosežemo Božje srce. Ljubav je jaka kao smrt. Menja, ali ostaje nepromenjena.

Lutalica je poslednje Džubranovo delo, dovršeno, zajedno sa crtežima kojima je ilustrovano, neposredno pre njegove smrti 10. aprila 1931. U ovim predivnim parabolama iskristalisala se osnovna poruka njegovog života – poruka ljubavi koja je donela utehu i nadahnuće milionima čitalaca.

«Idemo u susret sutonu, možda da bismo se probudili u zoru jednog novog sveta. Ipak, ostaće ljubav i njeni tragovi neće biti izbrisani.»    Halil Džubran