Konstantin Leontjev

Priče iz zbirke Iz života Hrišćana u Turskoj nastale su između 1865. i 1876. u Turskoj, gde je Konstantin Leontjev (1830–1890) proveo deset i po godina u dilomatskoj službi. Odmah po objavljivanju privukle su pažnju i čitalaca i kritičara. Štaviše, ako je Konstantin Leontjev, koji je čitavog života maštao o književnoj slavi, ikada osetio njen dah, to je bilo u vreme kada su se u periodičnim izdanjima pojavljivala njegova dela iz istočnjačkog ciklusa – Pemba, Hrizo, Dete duše, Aspazija Lampridis, Odisej Polihronijades i druga.

„Njegove istočnjačke pripovesti su divne. Retko mi se dešavalo da nešto čitam s takvim zadovoljstvom“ – rekao je Lav Tolstoj o pričama Konstantina Leontjeva uvrštenim u zbirku Iz života Hrišćana u Turskoj.

„Da se delo poput Odiseja Polihronijadesa pojavilo u Zapadnoj Evropi, o njemu bi se mnogo govorilo i pisalo, ono bi odmah doživelo nekoliko izdanja, bilo bi prevedeno na mnoge jezike, a njegov značaj i njegove vrednosti bili bi visoko ocenjeni“ – smatrao je Vsevolod Solovjov.

Leontjev je bio opčinjen estetikom Istoka i bogatstvom različitosti koje je zatekao na njemu. I on sam i njegovi junaci žele da služe lepoti. A lepota je iznad pojedinačnih sudbina, iznad morala i iznad zakona.

„Estetika je, kao kriterijum, primenjiva na sve – od minerala do čoveka. Prema tome, primenjiva je i na pojedina ljudska društva i na sociološke i istorijske zadatke“ – pisao je Leontjev.

On je na Istoku našao lepotu o kojoj je maštao i koju je slavio u svojim delima. Našao je i strasti i snagu osećanja koje su u sredini iz koje je dolazio već uveliko bile potisnute u korist razuma, tehnološkog razvoja i prosperiteta. I našao je svoj književni izraz. Izraz oslobođen patetike, izveštačenosti i laži, osobina od kojih je, po njegovom mišljenju, patila celokupna ruska književnost.

Današnji čitalac će biti iznenađen modernošću Leontjevljevog književnog postupka, ali i univerzalnošću ljudskog koda, koji je Leontjev izvrsno razumeo i umetnički razložio. Iako je u njima reč o prošlosti, ništa nas u ovim pričama neće navesti na pomisao da ono što je u njima opisano nema veze s nama, s našim vremenom i našim doživljajem sveta. Prikazani onako kako je to Leontjev želeo, junaci ovih priča nisu ništa manje savremeni od ljudi s kojima smo svakodnevno u kontaktu. Leontjev je uspeo da svoje delo učini vanvremenim i trajno aktuelnim. To je rezultat kojim se mogu pohvaliti tek malobrojni veliki pisci. Čitaocu prevoda na srpski Leontjevljev istočni ciklus može biti zanimljiv i zbog toga što je u njemu reč o našim neposrednim susedima, s kojima smo dugo delili svakodnevicu i iskustvo života pod turskom vlašću.

Junakinje Konstantina Leontjeva… Ni svetice ni grešnice, već žene od krvi i mesa, one su svesne da je seksualna želja važan sastojak ljudskog života i ne ponašaju se kao njeni pasivni objekti. Grofica Bobrujska (Drugi brak) i junakinje ostalih romana čvrsto stoje na zemlji i osvajaju nas svojom prirodnošću i sposobnošću da u svakodnevici mirno, bez velikih drama prekoračuju granice koje je devetnaesti vek nametnuo ženskom ponašanju.

PREVOD OVOG ROMANA JE ORIGINALNO OBJAVLJEN U OKVIRU KNJIGE ROMANI (PRVI TOM) KONSTANTINA LEONTJEVA (PROJEKAT SABRANA DELA KONSTANTINA LEONTJEVA). ZA ROMANE JE PREVODILAC DOBIO NAGRADU MILOŠ N. ĐURIĆ (2008), KOJU DODELJUJE UDRUŽENJE KNJIŽEVNIH PREVODILACA SRBIJE, ZA NAJBOLJI PREVOD PROZNOG DELA 

Priče iz zbirke Iz života Hrišćana u Turskoj nastale su između 1865. i 1876. u Turskoj, gde je Konstantin Leontjev (1830–1890) proveo deset i po godina u dilomatskoj službi. Odmah po objavljivanju privukle su pažnju i čitalaca i kritičara. Štaviše, ako je Konstantin Leontjev, koji je čitavog života maštao o književnoj slavi, ikada osetio njen dah, to je bilo u vreme kada su se u periodičnim izdanjima pojavljivala njegova dela iz istočnjačkog ciklusa – Pemba, Hrizo, Dete duše, Aspazija Lampridis, Odisej Polihronijades i druga.

Roman Konstantina Leontjeva Odisej Polihroniades ima sve uslove da privuče pažnju ne samo ljubitelja književnosti (posebno ruskog realističkog romana) već i istoričara, etnologa, balkanologa i, uopšte, čitalaca koje zanimaju istorija i kultura balkanskih zemalja pod turskom vlašću. Na osnovu ličnog diplomatskog iskustva Leontjev živo i detaljno dočarava razne aspekte „konzulskih vremena“ u Janjini s početka šezdesetih godina XIX veka a da pri tom ni u jednom trenutku ne ispušta iz ruku nit zanimljive fabule.

U pismima jednom atinskom prijatelju grčki trgovac i rodoljub Odisej Polihroniades opisuje presudnu godinu svoje mladosti, period koji započinje njegovim odlaskom iz roditeljskog doma a nastavlja se događajima vezanim za ruski konzulat u Janjini, koji mu je pružio gostoprimstvo. Naratoru, već zrelom porodičnom čoveku, polazi za rukom da u pripovedanju oživi mladalačku naivnost i svežinu doživljaja iz tog vremena, kada je bio naizmenično očaran i razočaran diplomatskim poslovima i načinom života. U središtu njegove pažnje nalaze se ruski konzul Aleksandar Blagov, „ne čovek nego vrt“ čija pojava i karakter odišu neobičnom estetskom i etičkom otmenošću, i mlada ciganska plesačica Zelha, „ljuta travka“ koja svojim nesvesnim, još detinjim šarmom privlači i zastrašuje neiskusnog mladića. Jednako živo i ubedljivo naslikani su i mnogi predstavnici janjinskih etničkih zajednica i društvenih slojeva, a s njima i gotovo ceo repertoar tadašnjih političkih i kulturnih ideja, od kojih su mnoge i danas relevantne.
Tokom pet decenija koje dele vreme radnje Andrićeve Travničke hronike od vremena ovog romana istorijske okolnosti su se znatno promenile: strašni Orijent i surovi, hiroviti veziri preselili su se u legendu, i konzuli evropskih sila i slobodne Grčke suočavaju se sa imperijom na silaznoj putanji i sa njenim slabijim, pasivnijim predstavnicima. Etnička posebnost i patos junaštva povlače se pred svima razumljivim jezikom pragmatizma i hedonizma. Na turskoj strani korupcija zamenjuje sirovu silu, a na grčkoj trgovina i ekonomski interesi polako potiskuju rodoljublje iz delatne u simboličku ravan. Nade u bolji život su probuđene, ali nad njima se i dalje nadvija senka Carstva..

Leontjev, poput svojih nešto starijih književnih savremenika Ivana Turgenjeva, Fjodora Dostojevskog i Lava Tolstoja, slika ruski život iz perspektive aristokratije, privilegovanog društvenog sloja kojem je i sam pripadao. Ali, za razliku od Tolstojevih „divnih ljudi“, za razliku od ekscentrika koji često prerastaju u karikature pod perom Fjodora Dostojevskog, junaci Konstantina Leontjeva portretisani su uzdržano, precizno i nepristrasno. Leontjeva je privlačila puškinska jednostavnost, a „gogoljevski šinjel“ bio mu je neudoban. On je sebi postavio za cilj da svoje junake niti unižava niti idealizuje, to jest da što vernije i tačnije prikaže ljudsku prirodu.

Junakinje Konstantina Leontjeva… Ni svetice ni grešnice, već žene od krvi i mesa, one su svesne da je seksualna želja važan sastojak ljudskog života i ne ponašaju se kao njeni pasivni objekti. Grofica Bobrujska (Drugi brak) i junakinje ostalih romana čvrsto stoje na zemlji i osvajaju nas svojom prirodnošću i sposobnošću da u svakodnevici mirno, bez velikih drama prekoračuju granice koje je devetnaesti vek nametnuo ženskom ponašanju.

PREVOD OVOG ROMANA JE ORIGINALNO OBJAVLJEN U OKVIRU KNJIGE ROMANI (PRVI TOM) KONSTANTINA LEONTJEVA (PROJEKAT SABRANA DELA KONSTANTINA LEONTJEVA). ZA ROMANE JE PREVODILAC DOBIO NAGRADU MILOŠ N. ĐURIĆ (2008), KOJU DODELJUJE UDRUŽENJE KNJIŽEVNIH PREVODILACA SRBIJE, ZA NAJBOLJI PREVOD PROZNOG DELA 

Iako je njegovo mesto, bez sumnje, među ruskim književnim velikanima devetnaestog veka, Konstantin Nikolajevič Leontjev (1831-1891) dosad je bio nedostupan našoj čitalačkoj publici.

Leontjev, poput svojih nešto starijih književnih savremenika Ivana Turgenjeva, Fjodora Dostojevskog i Lava Tolstoja, slika ruski život iz perspektive aristokratije, privilegovanog društvenog sloja kojem je i sam pripadao. Ali, za razliku od Tolstojevih „divnih ljudi“, za razliku od ekscentrika koji često prerastaju u karikature pod perom Fjodora Dostojevskog, junaci Konstantina Leontjeva portretisani su uzdržano, precizno i nepristrasno. Leontjeva je privlačila puškinska jednostavnost, a „gogoljevski šinjel“ bio mu je neudoban. On je sebi postavio za cilj da svoje junake niti unižava niti idealizuje, to jest da što vernije i tačnije prikaže ljudsku prirodu. U tom smislu, iako je pred kraj života postao monah, ovaj autor odlikuje se izrazito svetovnim, trezvenim stavovima, što verovatno treba pripisati činjenici da je, kao kasnije Čehov i Bulgakov, stekao medicinsko obrazovanje.

Posebnu pažnju zaslužuju junakinje Konstantina Leontjeva. Ni svetice ni grešnice, već žene od krvi i mesa, one su svesne da je seksualna želja važan sastojak ljudskog života i ne ponašaju se kao njeni pasivni objekti. Grofica Bobrujska (Drugi brak) i junakinje ostalih romana čvrsto stoje na zemlji i osvajaju nas svojom prirodnošću i sposobnošću da u svakodnevici mirno, bez velikih drama prekoračuju granice koje je devetnaesti vek nametnuo ženskom ponašanju.