Olga Tokarčuk

„Beguni ili stranici (putnici), ogranak su sekte bespopovaca. Sektu je osnovao izvesni Jefimije iz Perejaslavlja, krajem XVIII veka. Beguni smatraju da je carska vlast čulno ovaploćenje antihrista, a duhovna i građanska vlast je njegovo ispoljavanje. Zbog toga se kriju i beže ne bi li tako prekinuli sve veze sa društvom i izbegli građanske dužnosti koje su vidljivi znaci antihristove vladavine: služenje vojnog roka, lična dokumenta, zakletve, plaćanje priloga i poreza. Svako ko želi da prihvati podvig lutanja, mora da primi novo krštenje. Sem lutalica u pravom smislu, ‘beguncima’ pripadaju mnoga lica tzv. ‘nastanjenih’, koji žive na jednom mestu i skrivaju ‘begunce’ od gonjenja.“
(Veliki pravoslavni bogoslovski enciklopedijski rečnik, tom I. –Pravoslavna reč, 2000)

Roman Beguni predstavlja književnu monografiju pojave dinamičnosti, pokreta, putničkog nemira. Svet savremenih Beguna svet je permanentnih putnika koji imaju svoje proizvode, putničku kozmetiku, sopstveni jezik: prost, funkcionalizovani engleski, pa i svoju, putničku psihologiju. Isprekidan i ustreptali savremeni svet reanimirao je u čoveku atavistički, nomadski poriv koji se utažuje u putovanjima – kretanje, premeštanje, otkrivanje novih prostora omogućavaju svojevrsno zavirivanje pod postavu sveta, odškrinuti rub zastora nepoznatog i neizrecivog.
Na fonu nekadašnje pravoslavne sekte sklopljena je univerzalna pripovest o ljudskim sudbinama: tako upoznajemo život mornara Erika, ambicije doktora Blaua, koji želi da ovekoveči delove tela, slučaj Kunickog i njegove žene, koja misteriozno nestaje, Anuške, koja napušta dom i porodicu i tumara trasama moskovskog metroa, Filipa Verhajena, flandrijskog anatoma iz XVII veka, ili pak dramu Jozefine Soliman, koja se zdušno bori za to da telo njenog oca bude dostojno sahranjeno.

Olga Tokarčuk je izuzetan predstavnik savremene poljske književnosti, a za ovo monumentalno delo, 2015, po drugi put dobila je nagradu NIKE, najveće priznanje koje se dodeljuje poljskim piscima.

Radnja romana Knjige Jakovljeve događa se u važnom periodu poljske istorije, odnosno pred početak nasilnih podela njenih teritorija između velikih sila. Taj prostor i to vreme, poznati poglavito iz dela Henrika Sjenkeviča, Olga Tokarčuk prikazuje iz drugačije perspektive, otkrivajući nam drugu stranu istorije, obeležene suživotom više različitih kultura – koegzistencijom hrišćanstva, judaizma i islama – mnogojezičnu sredinu umnogome bližu Istanbulu nego Parizu.

U feudalnom, rigidno hijerarhizovanom svetu u kome je religijski ključ determinisao ljudske sudbine, iznebuha i gotovo niotkuda pojavljuje se mlad i beskompromisan čovek koji će promeniti živote velikog broja savremenika koji su ga sledili.

Roman Pamtivek i druga doba, objavljen u Poljskoj još 1996, predstavljao je ne samo prelomnu tačku u književnom razvoju Olge Tokarčuk, nego i svojevrsni zaokret u fabuli poljskog romana. Još tada, polovinom devedesetih godina, kritičari su proglasili Olgu Tokarčuk za nadu poljske proze i ona je munjevito stekla naklonost čitalaca kako u zemlji, tako i u svetu. Ova knjiga je osvojila veliki broj književnih nagrada i priznanja, a uvrštena je i u obaveznu srednjoškolsku lektiru. To je neobičan roman, bajka o svetu, porodična saga u magičnoj atmosferi poljske provincije, roman-reka neobične konstrukcije koja odražava geometrijsku predstavu savršenstva i punoće.

„Otkako pamtim, želela sam da napišem ovakvu knjigu. Da stvorim svet i da ga opišem. To je povest sveta koji, kao i sve što postoji – rađa se, živi i umire. Mit je univerzalni obrazac ljudske sudbine, mitovi su riznica univerzalija“ – kaže Olga Tokarčuk. Takav je i njen Pamtivek – metafora sveta, života, ljudi koji po svaku cenu i s različitim uspehom nastoje da daju smisao svom životu.