ADRESAR

Na rubu ruskog Dalekog istoka, u dahu Tihog okeana, leže zemlje koje kao da beže od istorije … Ko je taj zločinac s više lica, koga Pavel Garcev i njegovi drugovi moraju zarobiti kroz neizmernost tajge? Ovo je avantura dugog lova na čoveka koji nam je ispričan u ovom snažnom istraživačkom romanu. To je ujedno i izvanredan dijalog, gotovo izvan sveta, između iscrpljenog vojnika i tajanstvenog plena koji progoni. Kad Pavel sazna pravi identitet begunca, njegov će se život okrenuti naopačke. Lov poprima uzbudljivu dimenziju, dok se na horizontu pojavljuje arhipelag Šantar: tamo gde je „drugi život“ moguć, u krhkoj večnosti ljubavi.

Ako nova literatura počiva na arhivskoj literarnoj građi, ako živi u kući legata, onda neka večno počiva na čemu god ugodnom za večnopočivšeg, taman bilo i na staroj leksici i negdašnjoj fælš-gramatici, i neka joj bude isto tako počivši-ugodno na istoj toj, klasičnoj, mainstream pliš-semantici. Sve novo neka odmah ostari, ne bi li linijom bez otpora zavredelo, i u sve se lektire zanavek zapljunulo i zavelo. Ako nije tako, onda čemu iskopine, čemu artefakti, da li uopšte treba istraživati zaostavštinu? Ako treba svoje srce slušati i poslušati, ima li se šta čuti? Da li legati postaju robovlasnici naše mašte, i to tako da su legati vlasnici, a mašta robovi? Da li smo za sigurnu kuću u kojoj bi da tražimo spas od zaostavštine? Da li smo uzalud bili ambiciozni? Koliko čovek mora biti sam da bi bio slobodan? Ili je možda dovoljno samo da bude siromašan duhom i da pusti da stvari teku uzvodno. Naši junaci, literarni arheolozi, ipak su na jednom timskim sastanku odlučili da krenu da kopaju i istražuju. Da preuzmu rizik potencijalne otupelosti duha, ideje i inspiracije, te da pomire i namire: legate sa svojim srcem, stare Mahere sa svojom kulturom, kao i svaku vrstu raspolućenosti usled svekolike bipolarnosti sveta. Mitska epopeja „Coix delta planeta” sve priče o literarnim iskopinama smešta u ediciju „Artefakti”, koja vam donosi 23 priče iz podzemlja, iz Hada, gde se mrak plete vidicima, a svet oblikuje apsurdima.

Književni opus Bruna Šulca je prilično mali po obimu – on sadrži samo dve zbirke priča: „Cimetaste prodavnice“ i „Sanatorijum u senci peščanika“, kao i nekoliko pripovedaka koje pisac nije uvrstio ni u jednu od njih. U ciklusima priča „Cimetaste prodavnice“ i „Sanatorijum u senci peščanika“ pisac nam na sasvim poseban način opisuje život Jevreja u malom provincijskom gradu, i to je zapravo njegova autobiografija pisana bogatim i jedinstvenim jezikom, obeleženim brojnim neobičnim metaforama. On koristi višestruke složene rečenice, pune retko korišćenih, staromodnih ili davno zaboravljenih reči istovremeno sa modernim naučnim izrazima. Ova tehnika je privukla pažnju i bila predmet brojnih diskusija već kod prvih Šulcovih kritičara, koji su njegovo delo proglasili otelotvorenjem lepote i poezije.

Podigavši težak zastor što je štiti od pogleda, u zbirci Muva Pirandelo nas vodi u najskrivenije meandre duše, nemilosrdno je istražujući. U pripovetkama zbirke U tišini, zagonetka „monstruoznosti“ života, neprestane spremnosti da se čini i podnosi zlo, obrazuje klupko nerazmrsivih niti: ne samo da je nemoguće razlikovati ulogu žrtve od uloge dželata već je jednako teško utvrditi da li to zlo dolazi iznutra ili spolja.