Romani i priče
Svetska književnost
Sabrana dela
Rečnici
Poezija
Književnost za mlade
Istorija, memoari i biografije
Filozofija
Eseji
Džepna knjiga
Dodajte neki proizvod u korpu da biste nastavili kupovinu.
Luiđi Pirandelo (1867-1936), jedan od najznačajnijih italijanskih književnika XX veka, inovacijama u književnosti i pozorištu obeležio je svoju epohu, ali se njegova dela i danas mogu smatrati veoma „modernim“.
Svetsku slavu sicilijanski pisac stekao je posle Prvog svetskog rata, a naročito po osnivanju vlastitog pozorišta u kojem je bio impresario i reditelj. Turneje tog pozorišta po Evropi i Americi bile su trijumfalne, a prema njegovim komedijama i romanima snimljeni su mnogi filmovi kako u Italiji tako i u Holivudu. Pirandelo je dobio i Nobelovu nagradu za književnost 1934. godine.
Pirandelo je napisao sedam romana od kojih su najbolji Pokojni Matija Paskal (1904), koji se bavi odnosom jedinke i birokratskog aparata, pa i sveta uopšte, i Jedan, nijedan i sto hiljada (1924) u kojem je zastupljena jedna od njegovih omiljenih tema: pluralitet ličnosti.
U noveli Divlji lov kralja Staha čitalac će se sresti s nekim već poznatim motivima iz svetske književnosti, kao na primer iz „Baskervilskog psa“ Artura Konana Dojla: dvorac s priviđenjima, borba za nasledstvo korišćenjem lažnih demonskih sila i porodičnih predanja. Ali sve su to čisto formalne sličnosti. Pripovest Vladimira Karatkeviča je samosvojna već i po atmosferi, a da se i ne govori o idejnom sadržaju. „Kralj Stah“ se ne obračunava samo s vlasnikom dvorca, nego i drži u strahu i pokornosti lokalne seljake. Ali narod, zaboravljen, osiromašen i gladan, ne želi da trpi još i ovaj teror. Divljem lovu dolazi kraj.
U jezivoj tišini mahnito juri nad zemljom Divlji lov kralja Staha. Budim se i mislim kako nije prošlo njegovo vreme dok postoji glad, mrak, neravnopravnost i crni užas na zemlji. On je simbol svega toga. Napola utonuvši u maglu, juri nad mračnom zemljom Divlji lov.
Ako nova literatura počiva na arhivskoj literarnoj građi, ako živi u kući legata, onda neka večno počiva na čemu god ugodnom za večnopočivšeg, taman bilo i na staroj leksici i negdašnjoj fælš-gramatici, i neka joj bude isto tako počivši-ugodno na istoj toj, klasičnoj, mainstream pliš-semantici. Sve novo neka odmah ostari, ne bi li linijom bez otpora zavredelo, i u sve se lektire zanavek zapljunulo i zavelo. Ako nije tako, onda čemu iskopine, čemu artefakti, da li uopšte treba istraživati zaostavštinu? Ako treba svoje srce slušati i poslušati, ima li se šta čuti? Da li legati postaju robovlasnici naše mašte, i to tako da su legati vlasnici, a mašta robovi? Da li smo za sigurnu kuću u kojoj bi da tražimo spas od zaostavštine? Da li smo uzalud bili ambiciozni? Koliko čovek mora biti sam da bi bio slobodan? Ili je možda dovoljno samo da bude siromašan duhom i da pusti da stvari teku uzvodno. Naši junaci, literarni arheolozi, ipak su na jednom timskim sastanku odlučili da krenu da kopaju i istražuju. Da preuzmu rizik potencijalne otupelosti duha, ideje i inspiracije, te da pomire i namire: legate sa svojim srcem, stare Mahere sa svojom kulturom, kao i svaku vrstu raspolućenosti usled svekolike bipolarnosti sveta. Mitska epopeja „Coix delta planeta” sve priče o literarnim iskopinama smešta u ediciju „Artefakti”, koja vam donosi 23 priče iz podzemlja, iz Hada, gde se mrak plete vidicima, a svet oblikuje apsurdima.
Antoan de Sent Egziperi rođen je 1900. godine u Lionu, u plemićkoj porodici. Rano je pokazao interesovanje za književnost i talenat za slikanje; jedno vreme je studirao arhitekturu, pre nego što je odlučio da postane profesionalni pilot. Uprkos nežnom zdravlju, uspeo je da stekne diplomu prvo vojnog, a potom civilnog pilota i zaposli se 1926. u avionskoj kompaniji koja je održavala poštu na liniji Tuluz – Dakar. Doživljaje u Africi i Južnoj Americi opisao je u knjigama Pošta za jug (1929) i Noćni let (1931), za koji dobija prestižnu književnu nagradu „Femina“. Po izbijanju Drugog svetskog rata, 1939, Sent Egziperi je mobilisan i ističe se velikom hrabrošću, za šta je odlikovan Ratnim krstom, jer je nastavio, u svom izviđačkom avionu bez naoružanja, da snima neprijateljske linije iako je bio pogođen. Na samom početku rata objavljen je njegov roman Zemlja ljudi (1939), koji dobio Veliku nagradu za književnost Francuske akademije.
Posle sklapanja primirja između poražene Francuske i pobedničke Nemačke u junu 1940, on odlazi u Sjedinjene Države, gde će se svesrdno zalagati da Amerika uđe u rat na strani saveznika. Tu objavljuje romane Ratni pilot (1942) i Mali princ (1943), dok se Pismo taocu (1943) pojavljuje u Francuskoj.
Aprila 1943. priključuje se savezničkoj vojsci u Tunisu sa željom da učestvuje u borbama kao pilot-lovac. Međutim, njemu će, zbog slabog zdravlja, poveravati samo izviđačke misije. Sa jedne od tih misija, 31. jula 1944, kada je snimao neprijateljske brodove u Marsejskom zalivu, nije se vratio. Olupina njegovog aviona izvađena je iz mora gotovo šezdeset godina kasnije.
Lagan, duhovit, prožet ljubavlju, peti roman Ane Gavalde predstavlja omaž srećnoj braći i sestrama, napornim snahama, klasicima pop i rok muzike, domaćim vinima Loarskog kraja i pekari Pidun.
Simon, najstariji brat, i sestre Lola i Garans beže s porodične svadbe koja se, po svemu sudeći, ne bi mogla lako podneti, da bi posetili Vensana, svog najmlađeg brata, sezonskog vodiča u nekom zabačenom dvorcu u francuskoj provinciji. Ostavljajući za sobom neko dečurliju, neko suprugu, neko razvod, brige i društvene obaveze, oni sebe časte poslednjim zbilja lepim danom poput onih iz detinjstva, danom koji su oteli od svoje svakodnevice odraslih ljudi.
