Romani i priče
Svetska književnost
Sabrana dela
Rečnici
Poezija
Književnost za mlade
Istorija, memoari i biografije
Filozofija
Eseji
Džepna knjiga
Dodajte neki proizvod u korpu da biste nastavili kupovinu.
Konstantin Vaginov (1899–1934) poslednji je veliki pisac peterburškog perioda ruske književne istorije, poslednje poglavlje „peterburškog teksta“ klasične ruske književnosti. Podjednako je značajan i kao pesnik i kao prozni pisac. Napisao je više knjiga pesama: Putovanje u haos (1921); Peterburške noći (1923); Konstantin Vaginov – A. I. Fjodorovoj (1926); Pokušaji povezivanja reči pomoću ritma (1931); Zvukolici (1934), i četiri romana: Jarčeva pesma (1928), Poslovi i dani Andreja Svistonova (1929), Bambočada (1931) i Harpagonijana (1933–1934).Njegovo delo predstavlja uspešan spoj modernističkog i tradicionalnog i, po nekim mišljenjima, jedinstveno je u istoriji svetske književnosti. Kao granični pisac, Vaginov se bavi temom prelaznog i prelomnog doba koja ima i šire značenje od vremenskog okvira ruske revolucije. Otkako je ponovo otkriveno šezdesetih godina dvadesetog veka, njegovo delo suštinski utiče na rusku nezavisnu kulturu, a u najnovije vreme i na novu rusku književnost.
„Duh Aleksandra Volfa“ (1947-1948) koncentriše Gazdanovljeve opsesivne teme predodređenosti, sudbine, uloge slučaja, metamorfoze ličnosti, smrti, dvojnika. Ponovo se pojavljuje tema građanskog rata u Rusiji. Glavnog junaka romana progoni sećanje na ubistvo u ratu za koje se ispostavlja da ga nije počinio. Kada napokon, mnogo godina kasnije, u emigraciji sretne čoveka koga je mislio da je ubio, svog svojevrsnog dvojnika, sticajem okolnosti ipak ga ubija.
“ Nek pevač pusti svoj krik i nek plesačica nogama upliće,
Da mene načas zadovoljstvo prožme.
Neka mi duša noćas vedra bude.
Možda me i sanak obuzme, pa u polusnu
Ugledam svet svetliji,
A stvorenja zvezdanija ukažu mi se…“
Bogovi zemlje, poslednje delo koje je Džubran objavio za života, zbog srodnosti ideja sa Bezumnikom i prorokom predstavlja poslednji deo svojevrsne trilogije. Osnovna tema kojom se bavi ovo delo napisano u formi sokratovskog dijaloga jesu, zapravo, tri velike tendencije ljudskog srca koje personifikuju određeni bogovi. Prvom bogu se život ogadio i on želi da ga uništi. Drugi je ispunjen voljom za moć i koristi je da vlada ljudima koje smatra „hranom bogova“. Treći odbacuje indiferentnost prvog i aroganciju drugog, i ubeđen je da se tajna egzistencije nalazi u lepoti i ljubavi.
„Da bi Albertinina smrt mogla da prekine moje patnje, trebalo bi da ju je onaj udarac ubio ne samo u Tureni nego i u meni. A ona nikad u meni nije bila življa. Da bi ušlo u vas, neko biće mora da poprimi oblik, da se povinuje okviru vremena; pokazujući nam se samo u nizu trenutaka, ono nikada nije moglo da nam pokaže više no samo po jedno svoje lice, da nam pruži samo po jednu svoju fotografiju. To je bez sumnje velika slabost bića, što se sastoji samo od prostog zbira trenutaka; a i velika snaga takođe: ono pripada sećanju, a sećanju jednog trenutka nepoznato je sve što se dogodilo potom… Da bih je prežalio, nije trebalo da zaboravim samo jednu, nego bezbrojne Albertine. Početi iznova s nekom drugom, sa stotinu drugih…“
Četvrti roman remek-dela U traganju za minulim vremenom.
„Uskoro, u jednom carstvu,
Žena će imati Gomoru, a čovek Sodomu
I gledajući se gnevno izdaleka,
Ljudska će oba pola umreti…“
Alfred de Vinji
