Na praznoj pozornici, na kojoj se održava proba upravo jedne Pirandelove drame, pojavljuje se šest lica u potrazi za piscem koji bi napisao i izveo njihovu životnu dramu. Direktor, zainteresovan njihovom pričom, pristaje da se postavi na scenu, ali u toku probe njihova stvarna drama prerasta u tragediju koja preusmerava prvobitnu ideju u sasvim neočekivanom pravcu.
 

Njegovoj retorici nije cilj da ubedi, već, kao i dijalozima koji predstavljaju zamenu za poeziju, da poduči i zabavi.

Sirijac Lukijan, iz Samosate u Komageni, rođen je oko 120.g.n.e. a umro oko 180. Završio je grčku retorsku školu. Dve osnovne smernice koje obuhvataju čitavu zaostavštinu Samosaćanina:
Svi su njegovi radovi namenjeni javnom izvođenju na muzičkim igrama ili smotrama retora, dakle, obraćaju se publici koja posećuje ovakve manifestacije.
Njegovoj retorici nije cilj da ubedi, već, kao i dijalozima koji predstavljaju zamenu za poeziju, da poduči i zabavi.

Антон Чехов (1860–1904) је поручио да „велики писци и уметници политиком треба да се баве само онолико колико им је потребно да би се од ње бранили“. Надовезујући се на своје претходнике, ауторе великих романа (Достојевског, Толстоја и др.), он је (по професији лекар а по вокацији суптилни уметник), као писац приповедака и драма, демонстративно заронио у привидно неатрактивну свакодневицу обичних људи. У тако усмереном Чеховљевом опусу настале су и приче о љубави које смо одабрали за ову књигу.

Испоставило се да је у „појединостима“, „детаљима“, „ситницама“ живота, „што је из даљине изгледало као осенчени набор“ – раскопавао – „заправо – отвор у Вечност“ (фор­мула­ција симболисте А. Белог). Ограђујући се од великих теорија о човеку и друштву, он је показивао да му нису стране ни филозофске примисли о „разголићеном човеку“, љубави, еротици, браку и породици тада анатемисаног писца Василија Розанова.

У прилог Чеховљевог просецања „отвора у Вечност“ сведочи и констатација америчке списатељице Џојс Керол Оутс (рођ. 1938): „Кад читаш Чехова, видиш да, ма колико људи били паметни, постоји граница преко које ум не може да иде…“ кад „ твој сопствени свет неће да ти се потчињава, нећеш моћи да владаш њиме. Тако је било у Чеховљево доба, а данас је то још актуелније.“
М. Сибиновић

Репродукције на корици:
Владимир Боровиковски (1757-1825), портрет Марије Лопухине, 1797
Осип Браз, Чехов, 1898

Čajanovljevi zaključci se razlikuju od opšteprihvaćenih u ekonomskoj nauci i danas izazivaju veliku pažnju, jer predlažu alternativni model društvene organizacije.

Aleksandar Čajanov (1888-1937) pisao je početkom XX veka romantične priče, poput Puškinove „Pikove dame“ ili Gogoljevog „Nosa“. Objavljivao ih je o svom trošku kao bibliofilska izdanja, koja su stilizovanim ilustracijama opremali vrhunski grafičari. Književne radove potpisivao je pseudonimom Botaničar X. Smatra se da je njegova priča, „Venediktov, ili Značajni događaji mog života“, poslužila Mihailu Bulgakovu kao stvaralački podsticaj za pisanje romana „Majstor i Margarita“.
Čajanov je bio istaknut ekonomista, stručnjak za poljoprivredu. Njegovi zaključci se razlikuju od opšteprihvaćenih u ekonomskoj nauci i danas izazivaju veliku pažnju, jer predlažu alternativni model društvene organizacije. To je bio i razlog zbog kojeg je postao protagonista jednog od prvih montiranih staljinističkih procesa. Stradao je u Staljinovim čistkama.

Boleslav Prus (1847–1912) poljski pisac, prozaik, novelista i publicista iz epohe pozitivizma, jedan od osnivača poljskog ralizma, varšavski hroničar, mislilac i prosvetitelj. Njegova prozna dela spadaju u najveća dostignuća poljske književnosti; mogu se porediti sa delima Čarlsa Dikensa ili Antona Čehova. Srpskoj čitalačkoj publici najpoznatiji je po svojim romanima „Lutka“ i „Faraon“, a ostala njegova najvažnija dela su „Povratni talas“, „Mrtva straža“ i „Emancipovane žene“.

Prus je svoje junake nalazio među ljudima iz stvarnog života, pa je tako i za roman „Povratni talas“ bio motivisan istinitim događajem iz jedne tekstilne fabrike, gde je gazda – Nemac, naredio da se kotao, kako bi jače pokretao veliki broj vretena, naloži toliko da je ovaj pukao, pri čemu je poginulo desetak radnika zajedno sa vlasnikom. Kod Prusa radnja se odvija na sličan način: vlasnik fabrike Adler – Nemac – smanjuje plate radnicima kako bi tako nadoknadio ono što je potrošio njegov rasipni sin. Pošto je usled „štednje“ iz fabrike otpustio lekara, kada se dogodi nesrećan slučaj, nema nikoga da povređenom majstoru pruži prvu pomoć pa ovaj umire. Međutim, povratni talas iz naslova odnosi se na davno iniciranu spiralu zla koja utiče na sve i neminovno vodi ka uništenju. Tema dela mogla bi se potražiti i u motivima zločina i kazne, mada Prus ne pokazuje mnogo vere u postojanje pravde na svetu.

Reprodukcija na korici: Jozef Šermentovski, „Seoski pogreb“

* Ovaj roman je objavljen u knjizi Romani  (II tom), u okviru projekta Sabrana dela Gajta Gazdanova. *

Kafkijanski roman „Povratak Bude“ mogao bi se okarakterisati kao psihološki ili metafizički triler. Glavni junak je nepravedno optužen za ubistvo koje nije počinio. Mali Budin kip pomaže da se ubistvo reši, a junak neočekivano postaje bogati naslednik žrtve ubistva. Roman govori o Gazdanovljevom interesovanju za budizam, mada u delu, osim naslova i pomenute Budine skulpturice, nema direktnih pozivanja na njega. Knjiga je prevedena na engleski i objavljena 1950. u SAD.

Odakle potiče svekoliko pisanje? Je li to božansko nadahnuće, trenutak prosvetljenja, ili demonski dar koji daje stvaraocu moć da prodre kroz tamu i prekorači njene granice? Dva suštinska načela ove umetnosti u stalnom su sukobu, uz neprekidno prisustvo spisateljske sujete, zavisti, čak i zlobe.

Stožerna tema Hardijevih pesama u ovoj zbirci je sudbina čoveka kao bića koje pati, protiv svoje volje izloženo moćima slepe sile.

Tomas Hardi (1840-1928), engleski romansijer i pesnik, pisao je poeziju intenzivno na početku književne karijere, kao i poslednjih trideset godina svog dugog i plodnog života, pa i u predasima između romana.
Smatrao je da se bit svekolike emotivne i imaginativne književnosti nalazi u poeziji.
Teme koje obrađuje u pesmama iste su one koje srećemo u njegovoj prozi, a novelistički karakter njegove poezije ogleda se u tome što u bezmalo svakoj pesmi postoji kratak, jezgrovit dramski zaplet, s poentom na kraju.
Opisuje svakodnevne zgode, sudbinske događaje, rođenja, ljubavne susrete, rastanke, umiranja.
Stožerna tema je sudbina čoveka kao bića koje pati, protiv svoje volje izloženo moćima slepe sile.

Vilijem Blejk je u svom stvaralaštvu dao moguće odgovore na večna pitanja čovekovog duha i egzistencije, vrline i greha, mržnje i praštanja, strasti i razuma, krivice i iskupljenja. Uronio je u mračne prostore ljudske psihe i podsvesti, mnogo pre Frojda i mnogo pre no što su pojmovi psihoanalize i dubinske psihologije bili uobličeni.

OSTAO VAM JE JOŠ JEDAN SNIMAK. NA ŠTA ĆETE GA POTROŠITI?

Pre dvadeset godina, posle smrti svoje voljene M, Alen Nežel je rešio da zauvek odloži svoj foto aparat, kao i sve zajedničke uspomene. Njegova nova ljubav, Klara, uspeva da ga nagovori da ponovo uzme foto-aparat u ruke tokom vikenda koji provode u Rimu. Likovi u knjizi kreću na putovanje koje će ih podstaći da upoznaju sami sebe…

Ovo je prvi srpski prevod Grasijanovog „Orakula“ sa španskog izvornika. Korišćen je faksimil koji je 1958. u Buenos Airesu objavio Horhe M. Furt, kao i madridsko izdanje Migela Romera Navare iz 1954.godine.

Tri stotine aforizama „Orakula u svakoj prilici“ (1647) predstavljaju sažeto uputstvo o životnom dovijanju. Za postizanje uspeha na pozornici svakodnevice, Grasijan razrađuje makijavelističku strategiju zasnovanu istovremeno na prikrivanju i pokazivanju, na iskrenosti i dvoličnosti. Oprez i ljubaznost kod njega su samo načini da se drugi što lakše zaskoči i pridobije. „Kako se reklamirati“ bi mogao da glasi naslov ovog priručnika u savremenom svetu.

Pozorišni komad Neće biti Trojanskog rata bavi se cinizmom političara i neskla­dom između stvarnih istorijskih događaja i istorije koju vođe serviraju narodu.

Žan Žirodu (1882-1944) rođen je u Fran­cuskoj, gde se i školovao. Tokom 1905. živeo je u Minhenu, potom proputovao Srbiju, Austrougarsku i Italiju, a tokom 1907/08. boravio je u SAD kao stipendista Harvarda. Učestvovao je u Prvom svetskom ratu i odlikovan je Legijom časti. Pisao je pozorišna dela, romane i novele. Najpozna­tiji mu je pozorišni komad Neće biti Trojanskog rata, koji se bavi cinizmom političara i neskla­dom između stvarnih istorijskih događaja i istorije koju vođe serviraju narodu.

Lutalica je poslednje Džubranovo delo, dovršeno, zajedno sa crtežima kojima je ilustrovano, neposredno pre njegove smrti 10. aprila 1931. U ovim predivnim parabolama iskristalisala se osnovna poruka njegovog života – poruka ljubavi koja je donela utehu i nadahnuće milionima čitalaca.

«Idemo u susret sutonu, možda da bismo se probudili u zoru jednog novog sveta. Ipak, ostaće ljubav i njeni tragovi neće biti izbrisani.»    Halil Džubran

Knjiga o sreći, prikriveno najličniji roman iz ovog perioda, nastao uoči Drugog svetskog rata, bavi se ljudskim sudbinama iz ugla osećanja. Ovo je ključno delo njene rane proze. U priči o sazrevanju, sa ženskim likom u središtu, postavljaju se najdublja egzistencijalna pitanja.

Ovo je treći roman Nine Berberove, objavljen 1936. godine, nesumnjivo je ključno delo njene rane proze. U njemu Berberova sublimiše svoja lična iskustva i dovodi do krajnjeg izraza svoja poetička traganja. Iz pera majstora, paradigmatičnog za savremenu književnost, Knjiga o sreći je roman o sazrevanju, sa ženskim likom u središtu, u kojem se u kontekstu događaja svakodnevnog života postavljaju najdublja egzistencijalna pitanja.

Svestan da velikoj poeziji mora prethoditi naporan i grozničav rad, ispitivanje oblika, forme i poetskih tehnika i poniranje u dubine sopstvenog duha u potrazi za iskustvom i mudrošću predaka, Jejts je posvetio svoj život tom hodočašću, tražeći vrelo vlastitog dara i duhovnog identiteta. Nedostatak urođenog vizionarskog dara, koji je imao Blejk, nadoknađivao je misticizmom i strasnim kontemplativnim bdenjem nad parapsihološkim duhovnim stazama, ne udaljavajući se pritom od životnih, mareći samo za elementarno, suštinsko i večno. Prorok i druid, samotnik i tribun, mudrac i dete, nežan i promišljen, ironičan i razigran, shvatio je budućnost čitajući prošlost, svestan snage poetske reči, verujući u nju kao u čin apsolutnog.

Najbolja tradicija ruskog realizma sa autobiografskom osnovom.

NOBELOVA NAGRADA ZA KNJIŽEVNOST 1970. godine !

Aleksandar Solženjicin dobitnik je Nobe­love nagrade za književnost.

Svetsku slavu Solženjicinu je doneo upravo roman Jedan dan Ivana Denisoviča (1962), remek-delo književnosti i svojevrsna reportaža o Staljinovim logorima smrti. Ovo delo, napisano u najboljoj tradiciji ruskog realizma, zapravo je autobiografskog karaktera: Solženjicin je, zbog šifrovanih kritika sovjetskog totalitarnog režima, bio osuđen na osam godina prinudnog rada u jednom logoru u Sibiru.