Ovo je prvi i najpoznatiji roman ovog istaknutog ruskog pisca Konstantina Vaginova (1899-1934). To je takozvani „roman s ključem“: prototipovi književnih junaka su stvarne ličnosti. U delu je prikazan književni i duhovni život Rusije posle Oktobarske revolucije. Reprezentativne ličnosti, poput Ane Ahmatove, Mihaila Bahtina i Danila Harmsa, deo su te opšte slike. Vaginov se bavi sudbinom inteligencije u prelomnim okolnostima, ali posmatra je u širokom istorijskom kontekstu (paralela sa antikom). Napokon, i jarčeva pesma je doslovan prevod grčke reči tragedija. Ali ta tragedija izlaže se ironično i poetski, pa samim tim i uslovno, jer se sagledava kao element kulture. Tako se, pored svoje tematike, Vaginov ugrađuje u tradiciju ruske književnosti, ali njegovi književni postupci, kao i doživljaj sveta, mnogo duguju i modernizmu (bio je član raznih avangardnih grupa, uključujući ruske apsurdiste, oberiute), i može se reći da njegovo stvaralaštvo predstavlja jedinstven spoj tradicije i modernizma. Ovaj roman izdvojen je iz našeg izdanja „Sabrana dela Konstantina Vaginova“.

Dragan Velikić, rođen u Beogradu 1953. godine. Diplomirao je opštu književnost sa teorijom književnosti na beogradskom Filološkom fakultetu. Od 1994. do 1999. godine bio je urednik izdavačke delatnosti Radija B 92. Pisao je kolumne za NIN, Vreme, Danas i Reporter. U periodu od 1999 do 2002 godine boravio je u Budimpešti, Beču, Minhenu, Bremenu i Berlinu. Od juna 2005 do novembra 2009 godine bio je ambasador Republike Srbije u Austriji. Živi u Beogradu kao slobodni književnik.

Romani: Via Pula (1988 – Nagrada Miloš Crnjanski), Astragan (1991), Hamsin 51 (1993), Severni zid (1995 – stipendija Fonda Borislav Pekić), Danteov trg (1997) Slučaj Bremen (2001), Dosije Domaševski (2003), Ruski prozor (2007 – NIN-ova nagrada za najbolji roman godine, Nagrada „Meša Selimović“ za najbolju knjigu godine), Bonavia (2012)
Knjige priča: Pogrešan pokret (1983), Staklena bašta (1985), Beograd i druge priče (2009)
Knjige eseja: YU-tlantida (1993), Deponija (1994), Stanje stvari (1998), Pseća pošta (2006) O piscima i gradovima (2010)
Knjiga izabranih ntervjua: 39,5 (2010)

Knjige Dragana Velikića prevedene su na petnaest evropskih jezika. Zastupljen je u domaćim i inostranim antologijama. Dobitnik je Srednjoevropske nagrade za 2008. godinu koju dodeljuje Institut za Podunavlje i Srednju Evropu iz Beča.

I dalje se ne usuđujem tvr­diti da je Fedra zapravo moja najbolja tra­gedija. Ostavljam čitaocima i vremenu da proce­ne njenu pravu vrednost. Ali mogu da potvrdim da nisam napisao nijednu u kojoj bi vrlina bila više istaknuta nego u ovoj. U njoj se i najmanje greške strogo kažnjavaju. Na samu pomisao na zločin ovde se gleda kao na zločin sâm. Ljubavne slabosti su istinske mane. Strasti u njoj postoje samo da bi se prikazalo rasulo koje izazivaju, a greh je obojen bojama koje ga ističu i izazivaju gnušanje prema njegovoj izopačenosti. Tom cilju morali bi da teže svi koji rade za publiku. A baš tome su i prvi pesnici tragedija davali prednost. Njihovo pozorište bilo je škola u kojoj se vrlinama podučavalo jednako dobro kao i u filozofskim.

(Žan Rasin)

PREVODILAC  DUŠKO PAUNKOVIĆ JE ZA PREVOD KNJIGE ROMANI GAJTA GAZDANOVA, U OKVIRU KOJE JE OVAJ ROMAN PRVI PUT OBJAVLJEN NA SRPSKOM JEZIKU, DOBIO NAGRADU GRADA BEOGRADA 2005. godine.

„Duh Aleksandra Volfa“ (1947-1948) koncentriše Gazdanovljeve opsesivne teme predodređenosti, sudbine, uloge slučaja, metamorfoze ličnosti, smrti, dvojnika. Ponovo se pojavljuje tema građanskog rata u Rusiji. Glavnog junaka romana progoni sećanje na ubistvo u ratu za koje se ispostavlja da ga nije počinio. Kada napokon, mnogo godina kasnije, u emigraciji sretne čoveka koga je mislio da je ubio, svog svojevrsnog dvojnika, sticajem okolnosti ipak ga ubija.

Junakinje Konstantina Leontjeva… Ni svetice ni grešnice, već žene od krvi i mesa, one su svesne da je seksualna želja važan sastojak ljudskog života i ne ponašaju se kao njeni pasivni objekti. Grofica Bobrujska (Drugi brak) i junakinje ostalih romana čvrsto stoje na zemlji i osvajaju nas svojom prirodnošću i sposobnošću da u svakodnevici mirno, bez velikih drama prekoračuju granice koje je devetnaesti vek nametnuo ženskom ponašanju.

PREVOD OVOG ROMANA JE ORIGINALNO OBJAVLJEN U OKVIRU KNJIGE ROMANI (PRVI TOM) KONSTANTINA LEONTJEVA (PROJEKAT SABRANA DELA KONSTANTINA LEONTJEVA). ZA ROMANE JE PREVODILAC DOBIO NAGRADU MILOŠ N. ĐURIĆ (2008), KOJU DODELJUJE UDRUŽENJE KNJIŽEVNIH PREVODILACA SRBIJE, ZA NAJBOLJI PREVOD PROZNOG DELA 

Iako je njegovo mesto, bez sumnje, među ruskim književnim velikanima devetnaestog veka, Konstantin Nikolajevič Leontjev (1831-1891) dosad je bio nedostupan našoj čitalačkoj publici.

Leontjev, poput svojih nešto starijih književnih savremenika Ivana Turgenjeva, Fjodora Dostojevskog i Lava Tolstoja, slika ruski život iz perspektive aristokratije, privilegovanog društvenog sloja kojem je i sam pripadao. Ali, za razliku od Tolstojevih „divnih ljudi“, za razliku od ekscentrika koji često prerastaju u karikature pod perom Fjodora Dostojevskog, junaci Konstantina Leontjeva portretisani su uzdržano, precizno i nepristrasno. Leontjeva je privlačila puškinska jednostavnost, a „gogoljevski šinjel“ bio mu je neudoban. On je sebi postavio za cilj da svoje junake niti unižava niti idealizuje, to jest da što vernije i tačnije prikaže ljudsku prirodu. U tom smislu, iako je pred kraj života postao monah, ovaj autor odlikuje se izrazito svetovnim, trezvenim stavovima, što verovatno treba pripisati činjenici da je, kao kasnije Čehov i Bulgakov, stekao medicinsko obrazovanje.

Posebnu pažnju zaslužuju junakinje Konstantina Leontjeva. Ni svetice ni grešnice, već žene od krvi i mesa, one su svesne da je seksualna želja važan sastojak ljudskog života i ne ponašaju se kao njeni pasivni objekti. Grofica Bobrujska (Drugi brak) i junakinje ostalih romana čvrsto stoje na zemlji i osvajaju nas svojom prirodnošću i sposobnošću da u svakodnevici mirno, bez velikih drama prekoračuju granice koje je devetnaesti vek nametnuo ženskom ponašanju.

Dodatak Bugenvilovom putovanju objavljen je posle Didroove smrti, 1796. Bugenvilovo Putovanje oko sveta dnevnik je putovanja u vremenu od 1766. do 1769, preduzetog na podsticaj Luja XV, a na brodu su se nalazili i botaničari, prirodnjaci, astronomi. Oslanjajući se na Bugenvilovu knjigu, Didro u Dodatku gradi razmišljanje koje se bavi etikom, ali i predstavlja začetke moderne sociologije, antropologije, psihologije, seksologije, začetke tradicije čiji će najlepši cvetovi postati Levi-Stros, Fuko.

U veku velikih geografskih otkrića, Didro na svoj način komentariše evropsko samozadovoljstvo i oholost otkrivenim novim svetovima, za koje se podrazumeva da pripadaju istraživačima, osvajačima, konkvistadorima i lovcima na duše.

Didroov glas je glas stanovnika novootkrivenih ostrva, egzotičnih kontinenata. Didroov „divljak“, često toliko iznad svojih porobljivača, iznenađujuće je moderan, i u potpunosti pripada 21. veku. S kojim pravom, pita Didro, s kojim pravom, pita „divljak“ vi, oholi evropski vojnici, prisvajate naša bogatstva, naše uvale, plaže, palme, žene, uništavate našu veru, jezik, običaje? U više od dva veka nastavljanja takve evropske prakse, niko nije napisao tako oštar i žustar, gorak pamflet koji pod znak pitanja stavlja sve običaje, sva „prirodna prava“ evropske civilizacije koja, videćemo u Didroovim oštrim dijalozima itekako može i sama biti stavljena pod znak pitanja, a možda i nikad tako dobro i duhovito kao u „Dodatku Bugenvilom putovanju“. Iznenađujuće je da ovo krljučno filozofsko delo osamnaestog veka do sada nije bilo prevedeno na srpski jezik.

Forma Didroovog dela dijaloška je, a jedna od njenih odlika je mise en abyme, postupak koji u slikarstvu podrazumeva sliku u slici. Ovakav postupak nas uvodi u svet igre, filozofske igre, na koju nas upućuje i autorov komentar, autoironijski, „kroz nešto žestoko i divlje čini mi se da pronalazim evropske ideje i načine mišljenja“. Tahiti, onako kako ga je opisao Didro, ima sve odlike utopije, ali za razliku od drugih sličnih, nad ovom autor ostavlja znak pitanja: da li su svi koncepti zamišljenog društva toliko dobri?

Topla, zabavna i poučna priča za decu, mlade i sve koji se tako osećaju.

Gregorije mrzi školu, toliko da je do šestog razreda već dva puta ponavljao. Jedino mesto koje voli, njegovo utočište, jeste koliba njegovog dede Leona s kojim sate provodi u majstorisanju. Kada Georgije bude isteran i sa koledža, Leo, međutim postaje strahovito ljut. On odbija da uteši svog unuka i ne želi da ga uzme u zaštitu. Možda je vreme da Gregorije prihvati da odraste…