Вера Хорват (р. 10. 11. 1954, г. Смедерево, Сербия), поэт, эссеист, искусствовед, литературный переводчик, литературный и художественный критик, автор около двадцати книг поэзии, эссе и поэтических пе­ре­водов. Переводит с русского, англий­ского, украинского, польского и болгарского. Её стихи переводились на русский, украин­ский, греческий и английский языки. Про­зу, поэзию, эссе, художественную и литературную критику публикует в сербских и иностранных литературных журналах. Обладатель наград: Смедеревский Орфей, Сербия (1974), Милош Н. Джурич (Союз литературных переводчиков, Белград, Сербия, 2000); Золотой значок Сербского культурного и образовательного сообщества (2000); Грамота Св. Саввы (Сербия, 2006), Хрустальное перо (Тверь, Россия, 2013), Грамота за выдающийся вклад в культуру (Сербия, 2014).  Участница международных фестивалей поэзии в Сербии, России, Боснии и Герцеговине, Румынии.

Впервые на русском языке (с параллельным текстом оригинала) пу­бли­куется одно из ярчайших произведений современной сербской литературы – поэтическая книга Веры Хорват “Дунайские таблицы”, представляющая собой удивительное лирико-философское иссле­дование культур, исторически связанных с Дунаем. Восемь сти­хо­творных циклов книги могут быть прочитаны как своеобразное поэтическое плавание по времени, связу­ющее древние цивилизации Придунавья с нынешним днём. От правремён, от изваяний Лепенского Вира и вучедольской глиняной голубки, от мифической пра­славянской «Голубиной книги», через символы ми­нойской культуры, через образы, воплотившие мифи­ческие фракийские дали, греческую, а после римскую эпоху, через ключевые даты истории сербского средне­вековья до начала духовного обновления, озна­менованного христианским возрождением, – Вера Хорват соединяет важнейшие исторические вехи, оживотворяет их и делает так, что, перекликаясь друг с другом, они образуют незримую, но почти осязаемую линию.
Олег Комков

Milan Milišić je rođen u Dubrovniku 1941.godine. Završio je Filološki fakultet u Beogradu (Opštu književnost s teorijama književnosti), živeo je na relaciji Dubrovnik – Beograd i u Njujorku gde je predavao engleski jezik i književnost na Njujorškom univerzitetu. Kao Fulbrajtov stipendista boravio je u SAD do 1990. Bavio se novinarstvom i prevođenjem. Poginuo je 1991. u svom stanu u Dubrovniku kao civilna žrtva napada na Dubrovnik.

Objavio je sledeće knjige pesama: Volele su me dve sestre skupa (Beograd 1970) i Volile su me dvije sestre skupa (Sarajevo 1989), Koga nema, Živjela naša udovica, Zgrad, Having a good time, Mačka na smeću, Tumaralo, pesme za decu i Vrt bez dobi.

Zastupljeni su soneti, madrigali, kancone, fragmenti od kojih su neki nalik na kakav haiku ili tanku, burleske i groteske sa obaveznom gorkom primesom. Mikelanđelova poezija nije u službi ekspliciranja njegove slikarske, vajarske i arhitektonske umetnosti, iako boje, oblici, strukture i konstrukcije u njoj postoje, kao što su očigledni i uticaji poezije Dantea i Petrarke.

Ovu knjigu njegove poezije priredila je i prevela Milana Piletić, a izdanje je dvojezično.

Mikelanđelova poezija se redovno pominje u istorijama književnosti, ali se po pravilu marginalizuje u odnosu na njegova dela iz drugih umetnosti, ili se suviše stavlja u njihovu službu, ali u poslednje vreme se ta gledišta menjaju, o čemu svedoče ne samo radovi, nego i kritička, ili barem filološki iscrpno sačinjena izdanja koja se pojavljuju u Italiji, ali i ne samo tamo. Zanimljivo je da je njegovom poezijom bio inspirisan Miloš Crnjanski ,koji je to potvrdio i Knjigom o Mikelanđelu.
Prvi sakupljač Mikelanđelove poezije bio je Mikelanđelov imenjak i potomak, koji je, za razliku od svog slavnog pretka, uzeo na sebe tu slobodu da menja, prepravlja, ubacuje po vlastitom nahođenju. Takav postupak je navodio na traganje za autentičnim rukopisima, koji su često nalaženi na poleđini Mikelanđelovih pisama i skica.
Pri sastavljanju ove antologije, priređivač i prevodilac se trudio da komentare uz pesme svede na minimum kako bi ostao veran pesniku i poeziji, a da bi i čitalac istovremeno mogao nesputano što više sam da rasuđuje i doživljava.
Svaku pesničku deceniju dugovečnog Mikelanđela zastupa najmanje jedna pesma. Prevodilac je nastojao da one budu raznolike, a da ipak istakne ono što ga je najviše zaokupljalo – mnogoslojna, gorda, smerna i vatrena ljubav prema Stvoritelju, stvorenjima i stvorenom, ali i stvaranju samom i stvaraocima.
Poznata je činjenica da je umetniku bio najbliži kamen koji je, pored svoje materijalne pojavnosti, i višestruki simbol u koji su utkana sva čudesa koja je u njemu video, možda i kao ejdetske slike, i to je jedan od razloga zbog kojih je ova mala antologija dobila ime po jednom njegovom stihu Uživam u snu, u kamenu više.

Prevodilac: Olivera Milićević, Povez: BROŠ, Format: A5

Niko kao Rembo nije tako ubedljivo i do kraja dokazao da je poezija kvintesencija života i da je autentični život ujedno najviša i najuzbudljivija poezija.

Remboova vera da će se pomoću poetskih sposobnosti otrgnuti iz vlasti zakona i ograničenja ovozemaljske sudbine i tako ostvariti neku vrstu božanske egzistencije nije se obistinila za njegovog kratkog života koji je okončan u znaku gorčine i razočaranja, ali je on zato postao pravi bog i mesija u očima velikog dela književnog potomstva.

U ovoj knjizi su objavljeni prevodi celovitih zbirki Putem zrna i Teška lira prema poslednjem izdanju koje je priredio autor. Ovo je kod nas prvo potpunije predstavljanje pesama Vladislava Hodaseviča, jednog od najznačajnijih ruskih pesnika s početka XX veka, čije delo je najzad steklo priznanje i u domovini, a zahvaljujući prevodima na mnoge jezike stiče sve više poklonika širom sveta.

Danilov piše slobodnim stihom, koji nije karakterističan za rusku pesničku tradiciju, ali sve je češći u savremenoj ruskoj poeziji. Njegove pesme pokazuju da je slobodni stih u ruskoj poeziji dostigao zrelost, jer sada deluje prirodno i sigurno.

On nalazi poeziju u običnim stvarima, prema kojima gaji jaka osećanja.

Svestan je njihove prolaznosti, i upravo zato insistira na lepoti i značenju onoga što ga okružuje.

Danilovljeva poezija (kao i proza, uostalom) donosi mnogo toga novog i u formalnom, i u sadržinskom smislu, sa čime se dosad nismo sretali u ruskoj (i ne samo ruskoj) književnosti. Međutim, ono što Danilov fiksira u svojoj poeziji karakteristično je upravo za sadašnji trenutak – način života, raspoloženja, navijanje za fudbalski klub, vožnja autobusom ili metroom, prizori iz predgrađa…

Pred nama je poezija našeg vremena

„Svi mi imamo dva života: istinski – koji snivamo u detinjstvu,
I sanjamo i dalje, kao odrasli, kroz neku izmaglicu;
Lažni – koji živimo u zajedništvu s drugima
I koristimo u praktične svrhe,
Onaj gde nas na kraju strpaju u neki sanduk.“

Autor ovih stihova – portugalski pesnik Fernando Pesoa – rođen u Lisabonu 1888, izdržao je četrdeset sedam godina u svom „lažnom“ životu, nastojeći da u njemu što manje učestvuje, kako bi se „zatvoren u kući svog duha“ svim snagama posvetio jedinom pravom životu – literaturi. Teško je zamisliti veći kontrast između siromaštva jedne biografije bez događaja i gotovo neiscrpnog tematskog i žanrovskog obilja književnog dela koje je njegov autor ljubomorno krio od očiju javnosti, odlažući svoje rukopise u jedan drveni sanduk čije bogatstvo ni do danas, sedamdeset šest godina posle piščeve smrti, nije u potpunosti obelodanjeno.

Nikolaj Olejnikov se ubraja među najznačajnije ruske pesnike XX veka. Za života je objavio samo tri pesme namenjene odraslim čitaocima. Sve ostale, koje su kružile u rukopisu, sačuvali su njegova supruga i prijatelji. Živeo je relativno kratko – u svojoj 39. godini stradao je u Staljinovim čistkama.

Gotovo svi savremenici koji su pisali o Olejnikovu slažu se da je bio izuzetna osoba, a neki od njih govore i o njegovoj genijalnosti. Iako njegove pesme za odrasle nisu objavljivane, Olejnikov je znatno uticao na književne tokove svog vremena, a u velikoj meri je doprineo uobličavanju sovjetske književnosti za decu. Uređivao je nekoliko časopisa i smatrao je časopis samostalnom književnom formom. Pojavljuje se i kao književni junak u delima mnogih svojih kolega (Mihaila Slonimskog, Nikolaja Zabolockog, Danila Harmsa i dr.). Poseban značaj imaju njegovo druženje s Danilom Harmsom i Aleksandrom Vedenskim i pripadnost ruskim apsurdistima. On nije bio član grupe Oberiu, ali pripadao je mnogo trajnijoj skupini „Činari“, koja je imala sličan sastav. Ovu grupu su, pored Danila Harmsa, Aleksandra Vedenskog i samog Olejnikova, činili Jakov Druskin, Leonid Lipavski i Tamara Lipavska.

Olejnikov je napisao stotinak pesama i dve poeme. Pesme su isprva nastajale kao prigodne, bez ambicije, da bi s vremenom, uoči smrti, pesnik počeo da sastavlja knjigu. Recepcija njegovog dela razvija se u dva pravca. Jedni ga smeštaju u okvir apsurdne književnosti i vide u njemu predstavnika oberiutske struje – uprkos tome što su njegove pesme razumljivije i pristupačnije od pesama njegovih kolega i što u potpunosti odgovaraju formalnim zahtevima tradicionalne književnosti. Drugi ga u većoj ili manjoj meri odvajaju od oberiutskog društva i vezuju za bogatu tradiciju ruske satirične i humoristične poezije, na koju se on nesumnjivo oslanja i nadovezuje.

Ipak, najubedljivije tumačenje ponudila je Lidija Ginzburg, koja smatra da su pesnika oblikovale dve naizgled nespojive tradicije – tradicija satirične poezije i tradicija Vladimira Hlebnjikova. Iz ovog spoja raznorodnih tradicija nastao je pesnik jedinstvenog izraza. Lidija Ginzburg smatra da je Olejnikov otišao dalje od Zabolockog, Harmsa i Hlebnjikova u stvaranju novog jezika.

Olejnikov piše višeznačnu šaljivu poeziju koristeći klasične forme – prigodnu i pohvalnu pesmu, poslanicu, odu, basnu, baladu, poemu, koje ispunjava novim sadržajem.

U ovom izdanju predstavljeno je skoro celokupno pesničko stvaralaštvo Nikolaja Olejnikova.

Visoko obrazovana, veoma inteligentna, umetnica ali i redovnica, sor Huana i dan danas spada u red neverovatnih žena koje su, u svakom pogledu, daleko ispred svog vremena.

Poezija sor Huane Ines karakteriše se lakoćom služenja raznim pesničkim oblicima, poetski nadahnutom obradom večnih tema kao što su ljubav, ljubomora, odsutnost, taština, tvrdoglavost, prolaznost, žalost, samoća…

Pojava obrazovane i pesnički nadarene Huane de Asbahe i Ramires de Santiljana, kasnije poznate kao sor Juana Ines de la Cruz (Sestra Huana Ines od Krsta) u XVII veku, u Meksiku tada zvanom Nova Španija, ne predstavlja neko naročito iznenađenje ako se zna da je španski barok, naročito Gongorina poezija, vršio snažan uticaj na poeziju i pozorišnu umetnost Latinske Amerike. Ali pojava jedne tako neobične osobe kao što je sor Huana na kulturnoj i društvenoj sceni Meksika u 17.veku, svakako jeste veoma interesantna. Visoko obrazovana, veoma inteligentna, umetnica ali i redovnica, sor Huana i dan danas spada u red neverovatnih žena koje su, u svakom pogledu, daleko ispred svog vremena.

„Svi su pevali rukopisom, a Okudžava grlom.
Nije se odvajao od duše i gitare.
Ako duša ima glas, to je glas Okudžave. Verovao se. Sve je ispevao što je imao u duši.
Teško da je bilo onih koji su ga čuli, a da čutim nisu bili oduševljeni.
Njegove prve pesme imale su onu vedrinu koju imaju zaljubljeni maturanti.
Presnimavanjem kaseta sa njegovim pesmama, ako se do njih i dođe, počela je piraterija za svoju dušu.
Bio je sasvim običan dok ne zapeva.
Pevao je o svemu običnom koje je postajalo čudesno.“

Iz predgovora „O Okudžavi i generaciji – zapis zanesenjaka“ Milovana Vitezovića

„Ogledalo“ – stihovi Bulata Okudžave, dvojezično izdanje.  Izbor, prevod s ruskog i pogovor: Mihailo B. Đaković. Predgovor:  Milovan Vitezović.

Igor Irtenjev je jedan od najznačajnijih i ujedno najpopularnijih savremenih ruskih pesnika. Rođen je 1947. godine u Moskvi, a njegove prve knjige pojavljuju se pred kraj perestrojke. Pseudonim Irtenjev, koji asocira na rusku klasičnu književnost (tako se preziva glavni junak Tolstojeve trilogije o odrastanju), zapravo je prezime njegove druge žene Sonje. Sredinom osamdesetih godina prošlog veka bio je predsednik čuvenog neformalnog književnog kluba „Poezija“, koji je okupljao pesnike iz takozvanog ruskog „novog talasa“. On sam je pripadao književnoj grupi ironista, predstavnika ironične poezije. Od devedesetih godina sarađuje s nizom medija, pesnički komentarišući dnevno-političke događaje, zbog čega postaje široko poznat. Do danas mu je izašlo dvadesetak knjiga poezije. Irtenjeva su kao klasika prepoznale i kritika i publika, a i on sam se često u pesmama šali na taj račun. Iako se na prvi pogled čini da je komični element u njoj dominantan, njegova poezija je zapravo vrlo ozbiljna. On se bavi čitavim kompleksom tema iz ruske književnosti i kulture. I mada ih gotovo redovno tretira u komičnom ključu, ne odriče se lirike. Njegov lirski junak je običan čovek, čija sudbina nije drugačija od sudbine ljudi koji ga okružuju. On je deo celine, i deli dobro i zlo sa ostalim pripadnicima društva. Jezik kojim se Irtenjev služi zavodi nas svojom prividnom jednostavnošću i lakoćom. To je originalna mešavina razgovornog jezika, klišea, žargonizama i visokog pesničkog stila. U stvari, reč je o izrazito slojevitom umetničkom instrumentu, u kojem nijedan element nije slučajan. Irtenjevljeve pesme obiluju citatima iz klasičnih, popularnih i čuvenih dela. Ali ono što citira autor ujedno i reinterpretira. Njegov društveni angažman ogleda se u solidarnosti s „malim čovekom“ i u osporavanju klišea i stereotipa. Njegov protest, međutim, nije politički, već egzistencijalistički. Irtenjev na jedinstven način kombinuje liriku, humor, apsurd i melanholiju. Njegova poezija poseduje univerzalno značenje i mogućnost da s lakoćom i neposredno saobraća sa svakim čitaocem nadilazeći kulturne, jezičke i vremenske barijere.

Prevodilac: , Povez: BROŠ, Format: A5

Svako u sebi treba da pronađe Boga koji je svuda i u svemu. To je zaključak kome vodi iole pažljivo čitanje poeme Bog.

Za Igoa je religija čovekova unutarnja vrednost. Njegov Bog prebivao je samo u njemu, u bezdanima njegovog duha.

Da li je Viktor Igo želeo da osnuje jednu novu „pravu“ religiju? Da li je pretendovao na ulogu nekakvog mesije kao što su poneki tvrdili?

Poema Bog pruža negativan odgovor na ta pitanja. Sve što je Igo u njoj rekao o „prorocima“, sveštenicima i o bilo kom obliku institucionalizacije onoga što on podrazumeva pod pojmom religija isključuje svaku mogućnost postojanja takve njegove ambicije.

Ukletost nam se približava i izmiče kao stvaran ontološko-egzistencijalni pojam, kao prisutnost i esencija, kao apsolutna vrednost i apsolutna negacija života, kao nedokučiva tajna ljudskog duha i najzad, kao nevidljiva granica između pevanja i življenja. Ne potvrđuje se samoubistvom vrednost poezije, niti je autodestruktivnost jedini kredibilitet dobrog pesništva. Nisu ni svi prerano umrli veliki pesnici. Međutim, oni koji to jesu, ostavili su nam nasleđe predivne poezije kao jedine istine i smisla življenja, i bolno svedočanstvo o jednoj kategoriji u kojoj se poezija ostvaruje, možda najiskonskijoj, svakako najtragičnijoj. Antologija ukletog nemačkog pesništva XIX i XX veka obuhvata tragično nastradale pesnike i pesnike umrle pre stupanja u zrelo doba. Među njima su vodeća imena nemačke književnosti (Novalis, Klajst, Trakl, Hajm, Celan, I. Bahman, H. Kreftner) ali i pesnici nedovoljno poznati ovdašnjem čitaocu. Većina pesama se prvi put pojavljuje na srpskom.

Kraj X – početak XXI veka knjiga III Sredina XX – poč. XXI veka (neomodernizam, neoavangarda, postmodernizam i nova traganja)

Knjiga treća: lirika najnovijeg doba, stvarana od sredine XX do početka XXI veka na stazama izlaženja iz okvira socrealističkog ukalupljivanja tematskog plana i poetike, destrukcije oficijelne poezije, ali i lirika nastojanja da se, nadovezivanjem na prethodno nasilno prekidanje njenih značajnih tokova, vaspostavi jedinstvo emocije i svesti (kantautorska poezija; neomodernizam, neoavangarda, postmodernizam; lirika religiozno-duhovnog toka ruske poezije, i dr.).

Izbor je napravljen u želji da se iz njega može ostvariti uvid u rusku poeziju na svim etapama njenog istorijskog razvoja, ali i da se može steći slika o umetničkoj vrednosti dela ruskih pesnika obuhvaćenih ovom antologijom.