Roman „Prijatelji metafizike“ na drugačiji način govori o metafizici, filozofiji, psihologiji, muzici, slikarstvu, generalno o nauci i umetnosti. Ali i o običnom životu u kome se opaža do sada neopaženo. Iz toga je nastala ova zbirka koja sadrži 105 kratkih priča ispričanih delom sa dvojicom večnih prijatelja, u periodima njihovih dokolica, akcija i reakcija, kao i onih nastalih iz aktivnih i retroaktivnih opažanja. Zato su ušle u ovu zbirku, to jest „dnevnik retroaktivnih događaja” – dnevnik koji dira prošlost, menja je, menja i autora, akauzalno to radi, onostrano, posledično-uzročno, čarobno. Kako autor kaže, teme su na ivici apsurda, cepaju vreme, lome prostor i sve to iznova povezuju metafizičkim kopčama. Ovim romanom književnost otkriva novi nadrealizam i novu filozofiju za ličnu upotrebu.

Ako nova literatura počiva na arhivskoj literarnoj građi, ako živi u kući legata, onda neka večno počiva na čemu god ugodnom za večnopočivšeg, taman bilo i na staroj leksici i negdašnjoj fælš-gramatici, i neka joj bude isto tako počivši-ugodno na istoj toj, klasičnoj, mainstream pliš-semantici. Sve novo neka odmah ostari, ne bi li linijom bez otpora zavredelo, i u sve se lektire zanavek zapljunulo i zavelo. Ako nije tako, onda čemu iskopine, čemu artefakti, da li uopšte treba istraživati zaostavštinu? Ako treba svoje srce slušati i poslušati, ima li se šta čuti? Da li legati postaju robovlasnici naše mašte, i to tako da su legati vlasnici, a mašta robovi? Da li smo za sigurnu kuću u kojoj bi da tražimo spas od zaostavštine? Da li smo uzalud bili ambiciozni? Koliko čovek mora biti sam da bi bio slobodan? Ili je možda dovoljno samo da bude siromašan duhom i da pusti da stvari teku uzvodno. Naši junaci, literarni arheolozi, ipak su na jednom timskim sastanku odlučili da krenu da kopaju i istražuju. Da preuzmu rizik potencijalne otupelosti duha, ideje i inspiracije, te da pomire i namire: legate sa svojim srcem, stare Mahere sa svojom kulturom, kao i svaku vrstu raspolućenosti usled svekolike bipolarnosti sveta. Mitska epopeja „Coix delta planeta” sve priče o literarnim iskopinama smešta u ediciju „Artefakti”, koja vam donosi 23 priče iz podzemlja, iz Hada, gde se mrak plete vidicima, a svet oblikuje apsurdima.

Ako nova literatura počiva na arhivskoj literarnoj građi, ako živi u kući legata, onda neka večno počiva na čemu god ugodnom za večnopočivšeg, taman bilo i na staroj leksici i negdašnjoj fælš-gramatici, i neka joj bude isto tako počivši-ugodno na istoj toj, klasičnoj, mainstream pliš-semantici. Sve novo neka odmah ostari, ne bi li linijom bez otpora zavredelo, i u sve se lektire zanavek zapljunulo i zavelo. Ako nije tako, onda čemu iskopine, čemu artefakti, da li uopšte treba istraživati zaostavštinu? Ako treba svoje srce slušati i poslušati, ima li se šta čuti? Da li legati postaju robovlasnici naše mašte, i to tako da su legati vlasnici, a mašta robovi? Da li smo za sigurnu kuću u kojoj bi da tražimo spas od zaostavštine? Da li smo uzalud bili ambiciozni? Koliko čovek mora biti sam da bi bio slobodan? Ili je možda dovoljno samo da bude siromašan duhom i da pusti da stvari teku uzvodno. Naši junaci, literarni arheolozi, ipak su na jednom timskim sastanku odlučili da krenu da kopaju i istražuju. Da preuzmu rizik potencijalne otupelosti duha, ideje i inspiracije, te da pomire i namire: legate sa svojim srcem, stare Mahere sa svojom kulturom, kao i svaku vrstu raspolućenosti usled svekolike bipolarnosti sveta. Mitska epopeja „Coix delta planeta” sve priče o literarnim iskopinama smešta u ediciju „Artefakti”, koja vam donosi 23 priče iz podzemlja, iz Hada, gde se mrak plete vidicima, a svet oblikuje apsurdima.

Ako nova literatura počiva na arhivskoj literarnoj građi, ako živi u kući legata, onda neka večno počiva na čemu god ugodnom za večnopočivšeg, taman bilo i na staroj leksici i negdašnjoj fælš-gramatici, i neka joj bude isto tako počivši-ugodno na istoj toj, klasičnoj, mainstream pliš-semantici. Sve novo neka odmah ostari, ne bi li linijom bez otpora zavredelo, i u sve se lektire zanavek zapljunulo i zavelo. Ako nije tako, onda čemu iskopine, čemu artefakti, da li uopšte treba istraživati zaostavštinu? Ako treba svoje srce slušati i poslušati, ima li se šta čuti? Da li legati postaju robovlasnici naše mašte, i to tako da su legati vlasnici, a mašta robovi? Da li smo za sigurnu kuću u kojoj bi da tražimo spas od zaostavštine? Da li smo uzalud bili ambiciozni? Koliko čovek mora biti sam da bi bio slobodan? Ili je možda dovoljno samo da bude siromašan duhom i da pusti da stvari teku uzvodno. Naši junaci, literarni arheolozi, ipak su na jednom timskim sastanku odlučili da krenu da kopaju i istražuju. Da preuzmu rizik potencijalne otupelosti duha, ideje i inspiracije, te da pomire i namire: legate sa svojim srcem, stare Mahere sa svojom kulturom, kao i svaku vrstu raspolućenosti usled svekolike bipolarnosti sveta. Mitska epopeja „Coix delta planeta” sve priče o literarnim iskopinama smešta u ediciju „Artefakti”, koja vam donosi 23 priče iz podzemlja, iz Hada, gde se mrak plete vidicima, a svet oblikuje apsurdima.

Ako nova literatura počiva na arhivskoj literarnoj građi, ako živi u kući legata, onda neka večno počiva na čemu god ugodnom za večnopočivšeg, taman bilo i na staroj leksici i negdašnjoj fælš-gramatici, i neka joj bude isto tako počivši-ugodno na istoj toj, klasičnoj, mainstream pliš-semantici. Sve novo neka odmah ostari, ne bi li linijom bez otpora zavredelo, i u sve se lektire zanavek zapljunulo i zavelo. Ako nije tako, onda čemu iskopine, čemu artefakti, da li uopšte treba istraživati zaostavštinu? Ako treba svoje srce slušati i poslušati, ima li se šta čuti? Da li legati postaju robovlasnici naše mašte, i to tako da su legati vlasnici, a mašta robovi? Da li smo za sigurnu kuću u kojoj bi da tražimo spas od zaostavštine? Da li smo uzalud bili ambiciozni? Koliko čovek mora biti sam da bi bio slobodan? Ili je možda dovoljno samo da bude siromašan duhom i da pusti da stvari teku uzvodno. Naši junaci, literarni arheolozi, ipak su na jednom timskim sastanku odlučili da krenu da kopaju i istražuju. Da preuzmu rizik potencijalne otupelosti duha, ideje i inspiracije, te da pomire i namire: legate sa svojim srcem, stare Mahere sa svojom kulturom, kao i svaku vrstu raspolućenosti usled svekolike bipolarnosti sveta. Mitska epopeja „Coix delta planeta” sve priče o literarnim iskopinama smešta u ediciju „Artefakti”, koja vam donosi 23 priče iz podzemlja, iz Hada, gde se mrak plete vidicima, a svet oblikuje apsurdima.

Ovo je priča o sudskom procesu Seilora i Davida o autorskim pravima na svojinu novog, podzemnog intelekta Hada. Na sceni je sukob krajnosti koje nisu osvestile suprotno postojanje. Vrhunac plagiranja je kada to uradite čoveku koji hoda kroz više dimenzija od vas, čiji je svet po svakom pravcu bipolaran, a pravaca je mnogo. Šta možete nego da ga projektujete na svoj mali svet, da ga svedete na ziher-cuker-mainstream model, dok jedino takav poznajete. Jer ste maher prosečnosti i zovete se Seilor. Ali ne! David je neko drugi. Njegovo delo je iz praiskona poteklo, dakako niklo da se dira sa najdubljim arhetipskim slojevima duše. Kao takvo, na krilima je večnih vrednosti i ne brine za sudbinu koja ne postoji. Seilor ne vidi dve ličnosti u jednoj, ne razlikuje naličje od lica, senku od persone, svi su mu isti, jednoumni. Maši u prikazu karaktera glavnog junaka u „svom” serijalu. Tako pravi ključnu grešku, David ga na sudu čeka krunskim dokazom… 

.

Roman prati uzbudljivu borbu jedinke sa vremenom i sistemom koji se neverovatno izveštio u izmišljanju i postavljanju raznih zamki i ograničenja. Junak priče, Spidi, preživljava zahvaljujući svom originalnom i epohalnom otkriću: tehnici ubrzanja vremena.

Senka onoga što smo bili, Luisa Sepulvede je izvrsna, duboko potresna priča o starim prijateljstvima, odanosti koja je dugo bila na ispitu i neporecivim vezama. Smeštena u Čile, decenijama nakon Pinočevovog krvavog puča iz 1973, tri saborca koja su preživela taj užas, sreću se poslednji put da bi izvršili svoju konačnu misiju. Vođa njihove misije, Pedro Nolasko, neočekivano kasni,  čime započinje niz pogrešnih koraka koje preduzimaju ostali stari radikali i omogućava savršeno postavljene podsetnike – i vizije iz prošlosti. Ono što rezultira je jedna fantastična knjiga, mešavina teške tuge i humora, koja izaziva isuze i smeh, i na kraju, potpuno neočekivano, pobedničko zadovoljstvo!

BRUNO ŠULC (1892–1942), smatra se jednim od naj­većih poljskih pisaca međuratnog perioda i jednom od ključnih figura Srednje Evrope. Slikar, grafičar, književni kritičar, skromni nastavnik crtanja u državnoj gimnaziji, čitav svoj život i stvaralaštvo vezao je za rodni gradić Dro­ho­bič, gde je i tragično izgubio život u jevrejskom getu. Tragao je za sopstvenom formom, kao i drugi predstavnici eks­presio­nističkog modernizma, poput Kafke, Rilkea i Muzi­la. Za sobom je ostavio tek dve pripovedne zbirke, ali i nenadmašni stvaralački pečat dva fundamentalna mehanizma: mit – kao temelj obli­kovanja sveta, i povratak u detinjstvo – kao regresiju u prvobit­nu celovitost, u prvotni smi­sao reči. Takav svet neprestano podleže metamorfozama.

Sanatorijum u senci peščanika, druga zbirka pripovedaka, objavljena je 1937. i čini je trinaest pripovednih celina napisanih poetskom prozom naznačenom elementima groteske i autoironije. Priče čine lavirint sistema vrednosti neuhvatljivog, pokretnog, treperavog sveta u kojem se nikad ne zna koji će poredak odneti preimućstvo, dok s druge strane postoji i element stabilnosti, jer to uvek ostaje sistem u kojem duh i red prethode i pobeđuju materiju i haos. Priče iz Sanatorijuma izranjaju iz kupusara preobraženih u Knjigu sjaja koja razbija dogmu i jednoznačnost sveta. Na tragu koncepcija jevrejskog misticizma, identitet sveta interpretiran je kao umetničko delo, a takva interpretacija podrazumeva da svest uranja u izdiferenciranu materiju, koja će je učiti drugačijem vidu postojanja – decentralizovanom i depotencijalizovanom.

Ako je peščanik dvodelna posuda za merenje vremena, koje u naslovnom Sanatorijumu prkosi smrti, ako ponestajanje knjiga proporcionalno odme­rava uzrastanje Prvotne knjige, tog Autentika, moglo bi se isto tako reći i da istraživački rad i stvaralaštvo na temu Šulca i njegovog dela ne samo što ne prestaje da jenjava, nego se i nesmanjenom brzinom povećava.

Knez Vladimir Fjodorovič Odojevski (1803-1869), ruski „Faust“, jedna je od najblistavijih, najosobenijih i najsvestranijih ličnosti Puškinovog doba, takozvanog zlatnog veka ruske književnosti. Filozof-šelingijanac, naučnik iz oblasti prirodnih nauka, filantrop, pokrovitelj umetnosti, muzičar, kompozitor, muzikolog, pedagog i prosvetitelj, domaćin čuvenog salona, visoki činovnik, dvoranin.

Njegovo glavno delo Ruske noći (1844), predstavlja najviši književni domet i sintezu problematike ruskog romantizma.

„Alhemijska“ povest Salamander (1841), takođe je jedno od remek-dela zrelog Odojevskog. Spada među njegova najkompleksnija ostvarenja, jer spaja etnografsku i istorijsku tematiku (doba Petra I i posle Petra I), psihološku analizu i filozofiju.

„Filozofski roman, koji je počeo romantičarskim meditacijama o prosvećenosti, o sreći i putevima spoznaje, završio je romantičnom utopijom.”

„Pisac Ruskih noći je, bez sumnje, išao svojim posebnim putem, drugačijim i od zapad-njačkog i od slovenofilskog. Sa slovenofilima ga je istinski povezivalo samo jedno: romantičarski karakter njegove koncepcije istorije. Iza njegovih proročanstava o Rusiji, iza snažne apologije ruske misli i osnova ruskog života, stajala je uzvišena istina snova, a malo šta je rečeno o savremenoj istinskoj stvarnosti. V. Odojevski je svoje snove poistovetio sa stvarnošću. Filozofski roman, koji je počeo romantičarskim meditacijama o prosvećenosti, o sreći i putevima spoznaje, završio je romantičnom utopijom.”

J. A. Majmin

Antoan de Sent Egziperi rođen je 1900. godine u Lionu, u plemićkoj porodici. Rano je pokazao interesovanje za književnost i talenat za slikanje; jedno vreme je studirao arhitekturu, pre nego što je odlučio da postane profesionalni pilot. Uprkos nežnom zdravlju, uspeo je da stekne diplomu prvo vojnog, a potom civilnog pilota i zaposli se 1926. u avionskoj kompaniji koja je održavala poštu na liniji Tuluz – Dakar. Doživljaje u Africi i Južnoj Americi opisao je u knjigama Pošta za jug (1929) i Noćni let (1931), za koji dobija prestižnu književnu nagradu „Femina“. Po izbijanju Drugog svetskog rata, 1939, Sent Egziperi je mobilisan i ističe se velikom hrabrošću, za šta je odlikovan Ratnim krstom, jer je nastavio, u svom izviđačkom avionu bez naoružanja, da snima neprijateljske linije iako je bio pogođen. Na samom početku rata objavljen je njegov roman Zemlja ljudi (1939), koji dobio Veliku nagradu za književnost Francuske akademije.
Posle sklapanja primirja između poražene Francuske i pobedničke Nemačke u junu 1940, on odlazi u Sjedinjene Države, gde će se svesrdno zalagati da Amerika uđe u rat na strani saveznika. Tu objavljuje romane Ratni pilot (1942) i Mali princ (1943), dok se Pismo taocu (1943) pojavljuje u Francuskoj.
Aprila 1943. priključuje se savezničkoj vojsci u Tunisu sa željom da učestvuje u borbama kao pilot-lovac. Međutim, njemu će, zbog slabog zdravlja, poveravati samo izviđačke misije. Sa jedne od tih misija, 31. jula 1944, kada je snimao neprijateljske brodove u Marsejskom zalivu, nije se vratio. Olupina njegovog aviona izvađena je iz mora gotovo šezdeset godina kasnije.

Protagonisti zbirke Ćup su zarobljenici, što vlastitih uverenja, iluzija, nadanja, što životnih situacija u kojima su se zatekli i koje doživljavaju kao “kavez” iz kog bezuspešno pokušavaju da izađu da bi učestvovali “u životu, u koji nam se čini da bi jednog dana trebalo da se vratimo, dok smo zapravo već u njemu i u njemu ćemo biti do kraja, ali oslobođeni tog osećanja isključenosti koje nas užasava”.
U neprekidnom smenjivanju svetlosti i senki, života i smrti, heterogena družina tipičnih pirandelovskih likova u zbirci Putovanje pojavljuje se u najneobičnijim, grotesknim i paradoksalnim situacijama, otkrivajući najskrivenije kutke ljudske duše.

U zbirci Stari Bog čitalac se izlaže mahnitom i šarolikom vrtlogu silovitih emocija i okrutnih spoznaja, dok ulazi u taj „razigran“ i raskošan svet i potom kruži među prizorima tipično ljudskih ludosti, da bi na kraju izašao ranjen i opčinjen jednim osećanjem koje je blisko onom što glavni lik iz pripovetke Svitanje oseća prema životu, za koji kaže da je istovremeno „ogavan i tužan“.
Gotovo sve pripovetke zbirke Dona Mima govore o izdajama, podelama, emotivnoj ili materijalnoj zajednici. Ako ostane, samo uvreda može da se pretvori u osvetu, ogorčenje. Čak i u ekspadama, poligamnim ljubavima, na kraju možete pronaći nešto dobro.

.