.

Podigavši težak zastor što je štiti od pogleda, u zbirci Muva Pirandelo nas vodi u najskrivenije meandre duše, nemilosrdno je istražujući. U pripovetkama zbirke U tišini, zagonetka „monstruoznosti“ života, neprestane spremnosti da se čini i podnosi zlo, obrazuje klupko nerazmrsivih niti: ne samo da je nemoguće razlikovati ulogu žrtve od uloge dželata već je jednako teško utvrditi da li to zlo dolazi iznutra ili spolja.

U zbirci „Radosni pozdrav“, uprkos njenom nazivu, dominira prevashodno pogrebna tema koja se u većini pripovedaka provlači kao konstantan nagoveštaj, dok nam zbirka „Usamljeni čovek“ poručuje da samoća često može da nam pomogne da razumemo ono čega nikad nismo bili svesni, ali da ponekad može i da nam naudi, u zavisnosti od toga kako je usmerimo.

NOBELOVA NAGRADA ZA KNJIŽEVNOST 1934. GODINE!

Pod slapovima mediteranske svetlosti i užarenog sunca, pripovetke u zbirci Crni šal obrađuju prevashodno patrijarhalni sicilijanski mentalitet i običaje, dok je tema preljube i prevare vezivna nit pripovedaka u zbirci Goli život, koja se raspliće u gradskoj vrevi Rima i na brežuljcima pitome Toskane.

NOBELOVA NAGRADA ZA KNJIŽEVNOST ZA 1934. GODINU!

Lagan, duhovit, prožet ljubavlju, peti roman Ane Gavalde predstavlja omaž srećnoj braći i sestrama, napornim snahama, klasicima pop i rok muzike, domaćim vinima Loarskog kraja i pekari Pidun.

Simon, najstariji brat, i sestre Lola i Garans beže s porodične svadbe koja se, po svemu sudeći, ne bi mogla lako podneti, da bi posetili Vensana, svog najmlađeg brata, sezonskog vodiča u nekom zabačenom dvorcu u francuskoj provinciji. Ostavljajući za sobom neko dečurliju, neko suprugu, neko razvod, brige i društvene obaveze, oni sebe časte poslednjim zbilja lepim danom poput onih iz detinjstva, danom koji su oteli od svoje svakodnevice odraslih ljudi.

Zoran Živković je zadivljujuće ironičan autor čije se nadasve osobne vizije savršeno slažu s njegovom sumornom duhovitošću punom apsurda.

Ugledni pisac jednog jutra dobija imejl od anonimnog poštovaoca. Poruka sadrži „nedoličnu ponudu“: piscu se predlaže da napiše roman nad kojim bi autorstvo prepustio poštovaocu za prikladnu naknadu. Pisac je, naravno, zgranut, ali svejedno se upušta u dopisivanje s poštovaocem. Istovremeno mu prispevaju imejlovi od četvoro prijatelja s kojima je u gotovo svakodnevnoj prepisci. Jedino stvorenje s kojim pisac nije samo u virtuelnoj vezi i koje naizgled nema nikakve prozne ambicije jeste prostodušni i trapavi mačak Feliks…

Roman Pamtivek i druga doba, objavljen u Poljskoj još 1996, predstavljao je ne samo prelomnu tačku u književnom razvoju Olge Tokarčuk, nego i svojevrsni zaokret u fabuli poljskog romana. Još tada, polovinom devedesetih godina, kritičari su proglasili Olgu Tokarčuk za nadu poljske proze i ona je munjevito stekla naklonost čitalaca kako u zemlji, tako i u svetu. Ova knjiga je osvojila veliki broj književnih nagrada i priznanja, a uvrštena je i u obaveznu srednjoškolsku lektiru. To je neobičan roman, bajka o svetu, porodična saga u magičnoj atmosferi poljske provincije, roman-reka neobične konstrukcije koja odražava geometrijsku predstavu savršenstva i punoće.

„Otkako pamtim, želela sam da napišem ovakvu knjigu. Da stvorim svet i da ga opišem. To je povest sveta koji, kao i sve što postoji – rađa se, živi i umire. Mit je univerzalni obrazac ljudske sudbine, mitovi su riznica univerzalija“ – kaže Olga Tokarčuk. Takav je i njen Pamtivek – metafora sveta, života, ljudi koji po svaku cenu i s različitim uspehom nastoje da daju smisao svom životu.

Zanimljiva je sudbina Gogoljevih Mrtvih duša u srpskoj prevodnoj književnosti. Prvobitni Glišićev prevod (1872), rađen je zajedno sa Ljubomirom Miljkovićem. Početkom XX veka, Glišić se vraća prevođenju Mrtvih duša, ovoga puta samostalno, ali ga je smrt prekinula, te prevod završava Glišićeva sestra Stanka. Sticajem okolnosti, zbog smrti primarnog prevodioca, sve se ponovilo i u nastanku trećeg srpskog prevoda Mrtvih duša, koji je započeo čuveni slavista, komparatista i profesor univerziteta Radovan Lalić, a pošto ga je smrt sprečila u tome da završi prevod, to je učinila njegova žena Mira, 1987. godine.

Po rečima prof. dr Miodraga Sibinovića povodom ponovnog objavljivanja ovog dela, ovaj prevod uzima u obzir sva ranija stručna i naučna saznanja o romanu Mrtve duše, tumačenja pojedinih mesta, karakteristika Gogoljevog individualnog stila, vrlina i nedostataka ranijih prevoda na srpski, što mu obezbeđuje prisniji kontakt sa današnjim čitaocem, a izvorniku ništa ne oduzima od njegove autentične vrednosti, pošto Gogolj u poetiku Mrtvih dušaarhaičnost jezičkog izraza ne koristi kao svoje izražajno sredstvo.

Takođe, ponovno objavljivanje Mrtvih duša treba da podseti na novo čitanje klasika, na recepciju takvih dela kod modernog čitaoca. Jedni su ga čitali kao utemeljivača „fantastičnog realizma“, drugi kao „brata moderne dekadencije“, treći kao preteču Kafke, ili poetike apsurda, a najveći broj njih, poput Nabokova, smatra da su Mrtve duše u svom najdubljem sloju značenja zapravo posvećene univerzalnoj temi trivijalnosti u ljudskom životu.

Mira Lalić u pogovoru Mrtvih duša podseća da je Gogolj planirao da napravi delo poput Danteove Božanstvene komedije, koje bi se sastojalo iz tri dela, i gde bi mrtve duše, dobijajući kosmičku dimenziju, metamorfozirale u žive duše. Delo pod nazivom Čičikovljeve dogodovštine ili Mrtve duše – Poema počeo je da piše 1835. godine, završio ga je šest godina kasnije. Godine 1848. počeo je da piše II tom, koji je spalio 1852. Ostali su samo fragmenti. Paideino izdanje sadrži prvi tom, i fragmente drugog.

Dve priče.

O mladim ljudima našeg vremena. Sitim ali i gladnim, učtivim ali i besnim. Koji radije preuzimaju rizik da pogreše u životu nego da ga uopšte i ne žive.

Matilda ima  24 godine. Napustila je studije zbog beznačajnog posla, i živi sa još dve  devojke u iznajmljenom stanu u Parizu. Kaže da je srećna, ali se toga priseća tek uz piće. Jednoga dana zaboravlja u nekom kafeu torbu sa velikom sumom novca. Jedan čovek joj je vraća tek iduće nedelje. Nekoliko meseci kasnije, upravo zbog tog čoveka ona odluči da promeni svoj život.

Jan ima 26 godina. Diplomirao je, ali ne može da nađe posao. Iščekujući bolje dane, radi kao prodavac. Ne kaže da je nesrećan, ali često dok se šeta pored Sene zamišlja kako uskače u vodu i davi se. Jedne večeri, kada je bio potpuno sam, učinio je malu uslugu svom susedu.  Da bi mu zahvalio, sused ga poziva na večeru. Par sati kasnije, upravo zbog tog čoveka, on odluči da promeni svoj život.

„Umuknite. Ismevajte me, rugajte se i ocrnjujte koliko vam je volja, ali ne vucite me za uši. Ne delite mi lekcije. Znate koliko to mrzim. Ako nastavite tim tonom, izgubićete me sasvim. A onda…  A onda, šta zapravo hoćete da vam kažem?

Sve, lepa moja.

Sve.

Stisni petlju i baci sve karte na sto.“

                                                                        „Lepši život“

„Vrtela sam se ukrug. Čekala sam. Nekoga, nešto, olakšanje, razočarenje.

Priču.“

                                                                        „Lepši život“

Olga Tokarčuk je izuzetan predstavnik savremene poljske književnosti, a za ovo monumentalno delo, 2015, po drugi put dobila je nagradu NIKE, najveće priznanje koje se dodeljuje poljskim piscima.

Radnja romana Knjige Jakovljeve događa se u važnom periodu poljske istorije, odnosno pred početak nasilnih podela njenih teritorija između velikih sila. Taj prostor i to vreme, poznati poglavito iz dela Henrika Sjenkeviča, Olga Tokarčuk prikazuje iz drugačije perspektive, otkrivajući nam drugu stranu istorije, obeležene suživotom više različitih kultura – koegzistencijom hrišćanstva, judaizma i islama – mnogojezičnu sredinu umnogome bližu Istanbulu nego Parizu.

U feudalnom, rigidno hijerarhizovanom svetu u kome je religijski ključ determinisao ljudske sudbine, iznebuha i gotovo niotkuda pojavljuje se mlad i beskompromisan čovek koji će promeniti živote velikog broja savremenika koji su ga sledili.

Sudbina Dmitrija Resa obeležena je dugim godinama borbe i patnje, ali i velikom ljubavlju koju je osećao prema jednoj ženi…

U večitom sukobu dobra i zla, ipak postoje naizgled obični, ali suštinski trenuci u kojima iznova pronalazimo smisao postojanja i hrabrost da volimo.
Odmerenim i ubedljivim stilom, Makin nam u ovoj knjizi dočarava snagu tih trenutaka. Njegovi junaci ih proživljavaju intenzivno, ali bez velikih reči, u samom srcu istorijskih događaja a opet izvan njihovog razornog vihora.

Priče iz zbirke Iz života Hrišćana u Turskoj nastale su između 1865. i 1876. u Turskoj, gde je Konstantin Leontjev (1830–1890) proveo deset i po godina u dilomatskoj službi. Odmah po objavljivanju privukle su pažnju i čitalaca i kritičara. Štaviše, ako je Konstantin Leontjev, koji je čitavog života maštao o književnoj slavi, ikada osetio njen dah, to je bilo u vreme kada su se u periodičnim izdanjima pojavljivala njegova dela iz istočnjačkog ciklusa – Pemba, Hrizo, Dete duše, Aspazija Lampridis, Odisej Polihronijades i druga.

„Njegove istočnjačke pripovesti su divne. Retko mi se dešavalo da nešto čitam s takvim zadovoljstvom“ – rekao je Lav Tolstoj o pričama Konstantina Leontjeva uvrštenim u zbirku Iz života Hrišćana u Turskoj.

„Da se delo poput Odiseja Polihronijadesa pojavilo u Zapadnoj Evropi, o njemu bi se mnogo govorilo i pisalo, ono bi odmah doživelo nekoliko izdanja, bilo bi prevedeno na mnoge jezike, a njegov značaj i njegove vrednosti bili bi visoko ocenjeni“ – smatrao je Vsevolod Solovjov.

Leontjev je bio opčinjen estetikom Istoka i bogatstvom različitosti koje je zatekao na njemu. I on sam i njegovi junaci žele da služe lepoti. A lepota je iznad pojedinačnih sudbina, iznad morala i iznad zakona.

„Estetika je, kao kriterijum, primenjiva na sve – od minerala do čoveka. Prema tome, primenjiva je i na pojedina ljudska društva i na sociološke i istorijske zadatke“ – pisao je Leontjev.

On je na Istoku našao lepotu o kojoj je maštao i koju je slavio u svojim delima. Našao je i strasti i snagu osećanja koje su u sredini iz koje je dolazio već uveliko bile potisnute u korist razuma, tehnološkog razvoja i prosperiteta. I našao je svoj književni izraz. Izraz oslobođen patetike, izveštačenosti i laži, osobina od kojih je, po njegovom mišljenju, patila celokupna ruska književnost.

Današnji čitalac će biti iznenađen modernošću Leontjevljevog književnog postupka, ali i univerzalnošću ljudskog koda, koji je Leontjev izvrsno razumeo i umetnički razložio. Iako je u njima reč o prošlosti, ništa nas u ovim pričama neće navesti na pomisao da ono što je u njima opisano nema veze s nama, s našim vremenom i našim doživljajem sveta. Prikazani onako kako je to Leontjev želeo, junaci ovih priča nisu ništa manje savremeni od ljudi s kojima smo svakodnevno u kontaktu. Leontjev je uspeo da svoje delo učini vanvremenim i trajno aktuelnim. To je rezultat kojim se mogu pohvaliti tek malobrojni veliki pisci. Čitaocu prevoda na srpski Leontjevljev istočni ciklus može biti zanimljiv i zbog toga što je u njemu reč o našim neposrednim susedima, s kojima smo dugo delili svakodnevicu i iskustvo života pod turskom vlašću.

storija jednog grada predstavlja satirični prikaz ruske istorije iz pera jednog od najvećih ruskih satiričara. Savremenici su ga poredili sa Sviftom i Gogoljem.

NOBELOVA NAGRADA ZA KNJIŽEVNOST 1980.GODINE

Alber Kami je izuzetno cenio ovu knjigu. „Moj roman ga je – rekao je Miloš – podsećao na Tolstojevu prozu u njegovom detinjstvu:“

Josif Brodski je davno rekao za Česlava Miloša da je „najveći pesnik XX veka“.

Ovo je jedna od najboljih knjiga poljskog nobelovca, napisana u emigraciji, prikazuje glavnog junaka, dečaka Tomaša Dilbina koji živi u idiličnom litvanskom selu Ginji, u dosta realistički predstavljenoj Arkadiji. Najvažniji problem u knjizi je problem spajanja i neprestanog prožimanja dve kulture – poljske i litvanske.

Jedna od najboljih knjiga poljskog nobelovca, napisana u emigraciji, prikazuje glavnog junaka, dečaka Tomaša Dilbina koji živi u idiličnom litvanskom selu Ginji, u dosta realistički predstavljenoj Arkadiji. Najvažniji problem u knjizi je problem spajanja i neprestanog prožimanja dve kulture – poljske i litvanske. Odrastajući u litvanskoj sredini, mali Tomaš ne shvata da meša poljski jezik s litvanskim, što će kasnije postati uzrok mnogih njegovih poniženja, naročito u školi. Veoma rano je spoznao šta znači živeti na granici dve kulture. Mržnju Litvanaca prema Poljacima oseća naročito zbog svoje poljskosti i „gospodstva“.

Roman je povratak predelu detinjstva, otuda poetsko predstavljanje prelepih, zelenih pejzaža doline Ise. Zahvaljujući velikoj osetljivosti junaka u percipiranju sveta skoro svim čulima, čitalac može da oseti lepotu opisivanog predela. Uz sve to, u romanu ima mitologizacije, bajkovitosti, tako u Giniju „đavola ima više nego bilo gde“.

Knjiga ima dosta esejističkih elemenata, u kojima se uspomene prepliću sa istorijskom prespektivom. Mada dečak, Tomaš razmišlja o problemima života i smrti, o mestu čoveka u svetu, o njegovom odnosu prema prirodi, tako da se u romanu pojavljuju brojne filozofsko-moralne digresije. Roman takođe ima dosta autobiografskih elemenata.

Na kraju knjige, u uzbudljivoj sceni oproštaja majke i sina koji napuštaju litvansko selo Ginje i Dolinu Ise, autor ubacuje svoj komentar. Malom Tomašu želi sreću na budućem životnom putu i bolju budućnost. Autor je svestan da veliki svet može da promeni junaka, ali zna sigurno da Tomaš nikada neće zaboraviti zemlju svog detinjstva i da će sigurno čeznuti za izgubljenim zavičajem.

U noveli Divlji lov kralja Staha čitalac će se sresti s nekim već poznatim motivima iz svetske književnosti, kao na primer iz „Baskervilskog psa“ Artura Konana Dojla: dvorac s priviđenjima, borba za nasledstvo korišćenjem lažnih demonskih sila i porodičnih predanja. Ali sve su to čisto formalne sličnosti. Pripovest Vladimira Karatkeviča je samosvojna već i po atmosferi, a da se i ne govori o idejnom sadržaju. „Kralj Stah“ se ne obračunava samo s vlasnikom dvorca, nego i drži u strahu i pokornosti lokalne seljake. Ali narod, zaboravljen, osiromašen i gladan, ne želi da trpi još i ovaj teror. Divljem lovu dolazi kraj.

U jezivoj tišini mahnito juri nad zemljom Divlji lov kralja Staha. Budim se i mislim kako nije prošlo njegovo vreme dok postoji glad, mrak, neravnopravnost i crni užas na zemlji. On je simbol svega toga. Napola utonuvši u maglu, juri nad mračnom zemljom Divlji lov.

Zbirka pripovedaka Devojčice je pokušaj autora da zaviri u tajanstveni svet devojčica koji se, sa odrastanjem, polako zatvara za njima. Kao savršen psiholog, Ulicka priča o devojčicama iz svetle sovjetske prošlosti, o njihovom odrastanju i upoznavanju surovog posleratnog sveta. Svako novo otkriće za njih predstavlja mali šok. U svakoj priči čitamo po jedno prvo devojačko iskustvo u raznim oblastima života.

Prvi šok – najbolje pionirke, odlični đaci, idu u posetu devojci bez ruku da od nje čuju priču o herojskom podvigu, odnosno kako je iz velike ljubavi uspela nogama da izveze Staljinov portret. Umesto toga, dobijaju pijanu ispovest
osobe koja je primorana da bukvalno zubima izbori svoje pravo na normalan život. Prvo predseksualno iskustvo – igrajući se svadbe u stanu jedne od njih, devojčice dele svoja primitivna znanja o braku – sa stidom, strahom i radoznalošću. Prva smrtna ljubomora – prema sopstvenoj sestri bliznakinji. Prva ljubav – prema nastavnici „Nemici“, najlepšoj i najženstvenijoj. Posle takvih iskustava, čovek se oseća srećnim što se vrata detinjstva zatvaraju za njim.