Crvena farbana kosa Koste Murselasa (1932–2017) jedan je od najpoznatijih i najprodavanijih savremenih grčkih romana. Po njemu je snimljena i serija 1992, a preveden je na nemački, engleski, francuski, turski i hebrejski.

Kosta Murselas pripoveda o životu i ljudima posleratne Grčke stvarajući savremenu verziju Grka Zorbe. Pisac-pripovedač posmatra posle mnogo godina svoj život i shvata da smo «pogrešno živeli, na pogrešna vrata kucali, u pogrešnim krevetima spavali, pogrešne ljude voleli i pogrešne izbore napravili», dok njegov glavni junak Luis, potpuno oslobođen žudnje za materijalnim vrednostima, svojom životnom filozofijom, a i delima, potvrđuje da je sve moglo biti drugačije i da nas «velika greška» dovodi do poslednjeg i sudbinskog sagledavanja života. Svaka epizoda iz Luisovog života izuzetno je interesantna, kulminira i zatvara se, da bi se već u sledećem poglavlju ponovo nastavila, a ova knjiga od preko 500 strana čita se u jednom dahu, izaziva i nadražuje svojom estetikom, erotikom, nepredvidljivošću. Murselas pripoveda bogato i jednostavno, s velikom dozom humora i ironije, često cinično raspoložen prema životu i događajima koje opisuje.

Književni opus Bruna Šulca je prilično mali po obimu – on sadrži samo dve zbirke priča: „Cimetaste prodavnice“ i „Sanatorijum u senci peščanika“, kao i nekoliko pripovedaka koje pisac nije uvrstio ni u jednu od njih. U ciklusima priča „Cimetaste prodavnice“ i „Sanatorijum u senci peščanika“ pisac nam na sasvim poseban način opisuje život Jevreja u malom provincijskom gradu, i to je zapravo njegova autobiografija pisana bogatim i jedinstvenim jezikom, obeleženim brojnim neobičnim metaforama. On koristi višestruke složene rečenice, pune retko korišćenih, staromodnih ili davno zaboravljenih reči istovremeno sa modernim naučnim izrazima. Ova tehnika je privukla pažnju i bila predmet brojnih diskusija već kod prvih Šulcovih kritičara, koji su njegovo delo proglasili otelotvorenjem lepote i poezije.

Ovaj roman priča o sudbini zlostavljanog deteta koje će se spasiti  zahvaljujući neobičnom susretu. Da bi je ispričala Gavalda izmišlja novi glas, novi jezik.

Reč je o sećanjima jedne dobro vaspitane devojke, kojoj su se u životu  loše otvorile karte. Suptilna  i uznemiravajuća i, nema sumnje,  najdivnija knjiga Ane Gavalde.

Bili, moja Bili, ta princeza skrhanog detinjstva  koja se probija kroz život sa lovačkom puškom u jednoj ruci i knjigom Ne igraj se ljubavlju u drugoj, najlepša je stvar koja mi se desila od kada pišem.                                

Ana Gavalda

„Beguni ili stranici (putnici), ogranak su sekte bespopovaca. Sektu je osnovao izvesni Jefimije iz Perejaslavlja, krajem XVIII veka. Beguni smatraju da je carska vlast čulno ovaploćenje antihrista, a duhovna i građanska vlast je njegovo ispoljavanje. Zbog toga se kriju i beže ne bi li tako prekinuli sve veze sa društvom i izbegli građanske dužnosti koje su vidljivi znaci antihristove vladavine: služenje vojnog roka, lična dokumenta, zakletve, plaćanje priloga i poreza. Svako ko želi da prihvati podvig lutanja, mora da primi novo krštenje. Sem lutalica u pravom smislu, ‘beguncima’ pripadaju mnoga lica tzv. ‘nastanjenih’, koji žive na jednom mestu i skrivaju ‘begunce’ od gonjenja.“
(Veliki pravoslavni bogoslovski enciklopedijski rečnik, tom I. –Pravoslavna reč, 2000)

Roman Beguni predstavlja književnu monografiju pojave dinamičnosti, pokreta, putničkog nemira. Svet savremenih Beguna svet je permanentnih putnika koji imaju svoje proizvode, putničku kozmetiku, sopstveni jezik: prost, funkcionalizovani engleski, pa i svoju, putničku psihologiju. Isprekidan i ustreptali savremeni svet reanimirao je u čoveku atavistički, nomadski poriv koji se utažuje u putovanjima – kretanje, premeštanje, otkrivanje novih prostora omogućavaju svojevrsno zavirivanje pod postavu sveta, odškrinuti rub zastora nepoznatog i neizrecivog.
Na fonu nekadašnje pravoslavne sekte sklopljena je univerzalna pripovest o ljudskim sudbinama: tako upoznajemo život mornara Erika, ambicije doktora Blaua, koji želi da ovekoveči delove tela, slučaj Kunickog i njegove žene, koja misteriozno nestaje, Anuške, koja napušta dom i porodicu i tumara trasama moskovskog metroa, Filipa Verhajena, flandrijskog anatoma iz XVII veka, ili pak dramu Jozefine Soliman, koja se zdušno bori za to da telo njenog oca bude dostojno sahranjeno.

Roman Beba (2002), koji je Mari Derjesek napisala posle rođenja svog sina, najintimnije je od svih njenih doasadašnjih dela, iako u knjizi ni majka ni beba nisu eksplicitno imenovane.

Niz zabeleški koje nam prenose svakodnevnu realnost materinstva inspirisan je pitanjima: Zašto u svetskoj književnosti ima tako malo knjiga koje se bave bebama? Kako se postaviti prema raznim, često kontradiktornim savetima koje majka dobija od svog okruženja? Kada beba počinje da razlikuje maternji od ostalih jezika? Šta je materinstvo? Zašto žene rađaju, a muškarci ne?

Na rubu ruskog Dalekog istoka, u dahu Tihog okeana, leže zemlje koje kao da beže od istorije … Ko je taj zločinac s više lica, koga Pavel Garcev i njegovi drugovi moraju zarobiti kroz neizmernost tajge? Ovo je avantura dugog lova na čoveka koji nam je ispričan u ovom snažnom istraživačkom romanu. To je ujedno i izvanredan dijalog, gotovo izvan sveta, između iscrpljenog vojnika i tajanstvenog plena koji progoni. Kad Pavel sazna pravi identitet begunca, njegov će se život okrenuti naopačke. Lov poprima uzbudljivu dimenziju, dok se na horizontu pojavljuje arhipelag Šantar: tamo gde je „drugi život“ moguć, u krhkoj večnosti ljubavi.

Gordin Lakas (Dragan D. Lakićević) je autor literarnih dela „Gradovi i druge priče“ (Politika, 2007), „Spidijeva filozofija“ (Paideia 2010; prevod na nemačkom Golubooks 2014), kao i niza eseja i tekstova u književnim časopisima. Pod pravim imenom objavio je više knjiga iz istorije filozofskih ideja, metodologije i politike.