Peti roman remek-dela U traganju za minulim vremenom.

Poslednji roman remek-dela U traganju za minulim vremenom.

„Nekih dana, ipak, ali retko, došla bi ona njemu popodne, prekinula bi njegove sanjarije ili onu studiju o Vermenu na koju nedavno beše ponovo prionuo. Došli bi da mu kažu da je gđa de Kresi u malom salonu. On bi otišao tamo i kada bi otvorio vrata, na Odetinom licu, čim bi ugledala Svana, sa rumenilom pomešao bi se osmeh, menjajući joj oblik usta, pogled očiju, oblinu obraza. A kad bi ostao sam, pred očima je opet video taj osmeh, i onaj sinoćni, i onaj kojim mu je odgovorila, u kolima, kada ju je upitao nije li joj neprijatno dok joj namešta orhideje; a Odetin život za sve ostalo vreme, pošto o njemu ništa nije znao, javljao mu se kao neodređena i bezbojna pozadina, nalik na one Vatoove studije po kojima su bezbrojni osmesi razasuti svuda, u svim položajima, nacrtani olovkom u tri boje na svetlosmeđoj hartiji… Ta jednostavna skica potresla bi Svana, jer bi mu odjednom pokazivala da Odeta ima i jedan život koji nije sav njegov; želeo je da zna kome je to želela da se svidi u toj toaleti koju nije poznavao; zaricao se da će je pitati kuda je to išla u tom trenutku, kao da je u celom bezbojnom – gotovo nepostojećem, jer njemu nevidljivom – životu njegove ljubavnice postoji samo jedna stvar izvan osmeha njemu upućenih: kako ona korača, sa šeširom „a la Rembrant“, s kitom ljubičica na grudima…“

„Znao sam da su moje prijateljice na nasipu, ali nisam ih video dok su one prolazile ispred nejednakih morskih brežuljaka, u dnu kojih se, uzdignut na jednom od plavičastih vrhova kao kakva talijanska varošica, razabirao nponekad, u pavedrini, majušniu Rivabel, do tančina izvajan suncem. Nisam video svoje prijateljice, ali (dok je do mog prozora dopirala vika prodavaca novina, „novinara“ kako ih je Fransoaz zvala, dozivanje kupača i dece koja su se igrala, što se sve prodevalo kao krici morskih ptica kroz šum talasa koji su blago zapljuskivali), slutio sam njihovo prisustvo, čuo njihov smeh obavijen, kao smeh Nereida, blagim valjanjem talasa po obali koje mi je dopiralo do ušiju. „Gledale smo, rekla bi mi uveče Albertina, „nećete li sići. Ali kapci na vašim prozorima ostali su zatvoreni čak i za vreme koncerta.““

Četvrti roman remek-dela U traganju za minulim vremenom.

„Uskoro, u jednom carstvu,
Žena će imati Gomoru, a čovek Sodomu
I gledajući se gnevno izdaleka,
Ljudska će oba pola umreti…“
Alfred de Vinji

U autobiografskoj noveli Slomljena krila, objavljenoj u Njujorku 1912. godine, Džubran Halil Džubran govori o svojoj prvoj romansi,  koju je doživeo sa devojkom po imenu Hala Daher, za vreme školovanja u Bejrutu. Lirskim tonom Džubran govori o ljubavi kao svetom i neponovljivom osećanju koje nam podjednako daruje nebesku radost i nepodnošljiv bol. Više od četrdeset godina ova novela bila je arapski bestseler. O njoj je sam Džubran mislio da je najbolje što je ikada napisao. Ovo poetično delo, koje govori o ljubavi, slatkoj i gorkoj, radosnoj i tužnoj, govori, zapravo, o nevidljivoj sili koja upravlja svetom. Ljubav je za njega platonska, romantična i spiritualna. Ljubav se racionalno ne dokučuje. Kada volimo, Bog nije u našem srcu, već ljubavlju dosežemo Božje srce. Ljubav je jaka kao smrt. Menja, ali ostaje nepromenjena.

Vaginov sažima problematiku velike ruske književnosti i preispituje je na razlicite nacine u poeziji i prozi u novim okolnostima, nastalim posle revolucije. Rusku revoluciju on doživljava kao veliki civilizacijski prelom i zabrinut je za sudbinu klasicnih kulturnih vrednosti. Njegovo delo predstavlja uspešan spoj modernistickog i tradicionalnog i, po nekim mišljenjima, jedinstveno je u istoriji svetske književnosti. Kao granicni pisac, Vaginov se bavi temom prelaznog i prelomnog doba koja ima i šire znacenje od vremenskog okvira ruske revolucije. Otkako je ponovo otkriveno šezdesetih godina dvadesetog veka, njegovo delo suštinski utice na rusku nezavisnu kulturu, a u najnovije vreme i na novu rusku književnost.

Veče kod Kler je psihološki ljubavni roman na pozadini građanskog rata u Rusiji, istovremeno i epski i lirski.

Istorija jednog putovanja u izvesnom pogledu je najbolji roman Gazdanova.“

Laslo Dineš

Let je suptilan psihološki roman sa mnoštvom međusobno povezanih likova, „kamerna drama“ posvećena proučavanju problematike ljubavi.

Noćni putevi je roman zasnovan na iskustvima koja je Gazdanov stekao radeći kao noćni taksista. Roman prikazuje parisko društveno dno i naličje života i, po svemu sudeći, po materijalu koji sadrži i uvidu u ljudsku prirodu predstavlja jedinstvenu knjigu u svetskoj književnosti.

Veče kod Kler je psihološki ljubavni roman na pozadini građanskog rata u Rusiji, istovremeno i epski i lirski. Ima autobiografsku osnovu u neostvarenoj mladalačkoj ljubavi prema Tatjani Paškovoj u Harkovu, koja je u romanu pretvorena u Francuskinju Kler. Obrnuta kompozicija (roman počinje od kraja) sastoji se od posebnih epizoda povezanih slučajnim asocijacijama. Iza naizgled jednostavne fabule krije se kompleksno delo.

Istorija jednog putovanja objavljena je 1938. godine.
„Ako bismo nasumice otvorili ovaj roman, morali bismo da priznamo da je Gazdanov najdarovitiji pisac koji se pojavio u emigraciji.“
G.Adamovič
Istorija jednog putovanja u izvesnom pogledu je najbolji roman Gazdanova.“
Laslo Dineš

Let je objavljen 1938. u časopisu, dok je konačna verzija romana objavljena tek 1992. u Holandiji. Ovo je suptilan psihološki roman sa mnoštvom međusobno povezanih likova, „kamerna drama“ posvećena proučavanju problematike ljubavi. U neočekivanom finalu većina junaka gine u avionskoj nesreći.

Noćni putevi je roman zasnovan na iskustvima koja je Gazdanov stekao radeći kao noćni taksista. Roman prikazuje parisko društveno dno i naličje života i, po svemu sudeći, po materijalu koji sadrži i uvidu u ljudsku prirodu predstavlja jedinstvenu knjigu u svetskoj književnosti. Građa romana je autobiografska u tolikoj meri da je Gazdanov želeo da zadrži prava imena junaka, i promenio ih je samo neznatno. To je teška i mračna knjiga, bez iluzija, ali i, uprkos svemu, lirska, poetska knjiga o životu uopšte, o Parizu, sa fascinantnim sl

Leontjev, poput svojih nešto starijih književnih savremenika Ivana Turgenjeva, Fjodora Dostojevskog i Lava Tolstoja, slika ruski život iz perspektive aristokratije, privilegovanog društvenog sloja kojem je i sam pripadao. Ali, za razliku od Tolstojevih „divnih ljudi“, za razliku od ekscentrika koji često prerastaju u karikature pod perom Fjodora Dostojevskog, junaci Konstantina Leontjeva portretisani su uzdržano, precizno i nepristrasno. Leontjeva je privlačila puškinska jednostavnost, a „gogoljevski šinjel“ bio mu je neudoban. On je sebi postavio za cilj da svoje junake niti unižava niti idealizuje, to jest da što vernije i tačnije prikaže ljudsku prirodu.

Gazdanov je celog života pisao priče i ostvario je izvanredan domet kao pripovedač. Napisao je preko četrdeset priča.
Prve, veoma romantične priče govore o građanskom ratu u Rusiji i u njima se još može zapaziti uticaj savremene sovjetske proze („Povest o tri neuspeha“, „Priče o slobodnom vremenu“, „Društvo osmice pik“, „Drugarica Brak“). Zatim se tematski dijapazon širi. Među njegovim pričama su priče i sa ruskim i sa francuskim junacima, priča o legendarnom boravku Edgara Alana Poa u Rusiji („Avanturista“), priča o reinkarnaciji („Uspomena“), kemp priča („Smrt gospodina Bernara“), priča o putovanju u Indiju („Bombaj“).

* Ovaj roman je objavljen u knjizi Romani  (II tom), u okviru projekta Sabrana dela Gajta Gazdanova. *

Kafkijanski roman „Povratak Bude“ mogao bi se okarakterisati kao psihološki ili metafizički triler. Glavni junak je nepravedno optužen za ubistvo koje nije počinio. Mali Budin kip pomaže da se ubistvo reši, a junak neočekivano postaje bogati naslednik žrtve ubistva. Roman govori o Gazdanovljevom interesovanju za budizam, mada u delu, osim naslova i pomenute Budine skulpturice, nema direktnih pozivanja na njega. Knjiga je prevedena na engleski i objavljena 1950. u SAD.

Treći roman remek-dela U traganju za minulim vremenom.

„Mrtvih je kratak vek.
U srcu nam, avaj, trag im čili brže
Nego prah u grobu.

I uz tužan osmeh bolno izvijenih usta vojvotkinja uperi u gđu d’Arpažon sanjalički pogled svojih svetlih, krasnih očiju. Počinjao sam ih poznavati, kao i njen glas, tako tromo razvučen, tako pun opore slasti. U tim očima i tom glasu otkrivao sam mnogo šta od prirode oko Kombrea. U izveštačenosti s kojom je taj glas na trenutke isticao nešto grubo narodsko bilo je, doduše mnogo čega: bilo je u tome i sasvim provincijalnog porekla jedne grane porodice Germant, koja je duže ostala vezana za svoj kraj, bila odvažnija, sirovija, izazovnija; pa navike istinski otmenog sveta, onih koji imaju duhu i znaju da otmenost nije u tome da se govori uspijajući, a i nečeg od plemića koji se radije bratime sa seljacima nego sa građanima; a sve su to bile osobine koje je gđi Germant njen položaj kraljice dopuštao da lakše ispolji…“

Roman Konstantina Leontjeva Odisej Polihroniades ima sve uslove da privuče pažnju ne samo ljubitelja književnosti (posebno ruskog realističkog romana) već i istoričara, etnologa, balkanologa i, uopšte, čitalaca koje zanimaju istorija i kultura balkanskih zemalja pod turskom vlašću. Na osnovu ličnog diplomatskog iskustva Leontjev živo i detaljno dočarava razne aspekte „konzulskih vremena“ u Janjini s početka šezdesetih godina XIX veka a da pri tom ni u jednom trenutku ne ispušta iz ruku nit zanimljive fabule.

U pismima jednom atinskom prijatelju grčki trgovac i rodoljub Odisej Polihroniades opisuje presudnu godinu svoje mladosti, period koji započinje njegovim odlaskom iz roditeljskog doma a nastavlja se događajima vezanim za ruski konzulat u Janjini, koji mu je pružio gostoprimstvo. Naratoru, već zrelom porodičnom čoveku, polazi za rukom da u pripovedanju oživi mladalačku naivnost i svežinu doživljaja iz tog vremena, kada je bio naizmenično očaran i razočaran diplomatskim poslovima i načinom života. U središtu njegove pažnje nalaze se ruski konzul Aleksandar Blagov, „ne čovek nego vrt“ čija pojava i karakter odišu neobičnom estetskom i etičkom otmenošću, i mlada ciganska plesačica Zelha, „ljuta travka“ koja svojim nesvesnim, još detinjim šarmom privlači i zastrašuje neiskusnog mladića. Jednako živo i ubedljivo naslikani su i mnogi predstavnici janjinskih etničkih zajednica i društvenih slojeva, a s njima i gotovo ceo repertoar tadašnjih političkih i kulturnih ideja, od kojih su mnoge i danas relevantne.
Tokom pet decenija koje dele vreme radnje Andrićeve Travničke hronike od vremena ovog romana istorijske okolnosti su se znatno promenile: strašni Orijent i surovi, hiroviti veziri preselili su se u legendu, i konzuli evropskih sila i slobodne Grčke suočavaju se sa imperijom na silaznoj putanji i sa njenim slabijim, pasivnijim predstavnicima. Etnička posebnost i patos junaštva povlače se pred svima razumljivim jezikom pragmatizma i hedonizma. Na turskoj strani korupcija zamenjuje sirovu silu, a na grčkoj trgovina i ekonomski interesi polako potiskuju rodoljublje iz delatne u simboličku ravan. Nade u bolji život su probuđene, ali nad njima se i dalje nadvija senka Carstva..

„Da bi Albertinina smrt mogla da prekine moje patnje, trebalo bi da ju je onaj udarac ubio ne samo u Tureni nego i u meni. A ona nikad u meni nije bila življa. Da bi ušlo u vas, neko biće mora da poprimi oblik, da se povinuje okviru vremena; pokazujući nam se samo u nizu trenutaka, ono nikada nije moglo da nam pokaže više no samo po jedno svoje lice, da nam pruži samo po jednu svoju fotografiju. To je bez sumnje velika slabost bića, što se sastoji samo od prostog zbira trenutaka; a i velika snaga takođe: ono pripada sećanju, a sećanju jednog trenutka nepoznato je sve što se dogodilo potom… Da bih je prežalio, nije trebalo da zaboravim samo jednu, nego bezbrojne Albertine. Početi iznova s nekom drugom, sa stotinu drugih…“

Lutalica je poslednje Džubranovo delo, dovršeno, zajedno sa crtežima kojima je ilustrovano, neposredno pre njegove smrti 10. aprila 1931. U ovim predivnim parabolama iskristalisala se osnovna poruka njegovog života – poruka ljubavi koja je donela utehu i nadahnuće milionima čitalaca.

«Idemo u susret sutonu, možda da bismo se probudili u zoru jednog novog sveta. Ipak, ostaće ljubav i njeni tragovi neće biti izbrisani.»    Halil Džubran

Ovo je prvi i najpoznatiji roman ovog istaknutog ruskog pisca Konstantina Vaginova (1899-1934). To je takozvani „roman s ključem“: prototipovi književnih junaka su stvarne ličnosti. U delu je prikazan književni i duhovni život Rusije posle Oktobarske revolucije. Reprezentativne ličnosti, poput Ane Ahmatove, Mihaila Bahtina i Danila Harmsa, deo su te opšte slike. Vaginov se bavi sudbinom inteligencije u prelomnim okolnostima, ali posmatra je u širokom istorijskom kontekstu (paralela sa antikom). Napokon, i jarčeva pesma je doslovan prevod grčke reči tragedija. Ali ta tragedija izlaže se ironično i poetski, pa samim tim i uslovno, jer se sagledava kao element kulture. Tako se, pored svoje tematike, Vaginov ugrađuje u tradiciju ruske književnosti, ali njegovi književni postupci, kao i doživljaj sveta, mnogo duguju i modernizmu (bio je član raznih avangardnih grupa, uključujući ruske apsurdiste, oberiute), i može se reći da njegovo stvaralaštvo predstavlja jedinstven spoj tradicije i modernizma. Ovaj roman izdvojen je iz našeg izdanja „Sabrana dela Konstantina Vaginova“.