ADRESAR

Roman prati uzbudljivu borbu jedinke sa vremenom i sistemom koji se neverovatno izveštio u izmišljanju i postavljanju raznih zamki i ograničenja. Junak priče, Spidi, preživljava zahvaljujući svom originalnom i epohalnom otkriću: tehnici ubrzanja vremena.

Antoan de Sent Egziperi rođen je 1900. godine u Lionu, u plemićkoj porodici. Rano je pokazao interesovanje za književnost i talenat za slikanje; jedno vreme je studirao arhitekturu, pre nego što je odlučio da postane profesionalni pilot. Uprkos nežnom zdravlju, uspeo je da stekne diplomu prvo vojnog, a potom civilnog pilota i zaposli se 1926. u avionskoj kompaniji koja je održavala poštu na liniji Tuluz – Dakar. Doživljaje u Africi i Južnoj Americi opisao je u knjigama Pošta za jug (1929) i Noćni let (1931), za koji dobija prestižnu književnu nagradu „Femina“. Po izbijanju Drugog svetskog rata, 1939, Sent Egziperi je mobilisan i ističe se velikom hrabrošću, za šta je odlikovan Ratnim krstom, jer je nastavio, u svom izviđačkom avionu bez naoružanja, da snima neprijateljske linije iako je bio pogođen. Na samom početku rata objavljen je njegov roman Zemlja ljudi (1939), koji dobio Veliku nagradu za književnost Francuske akademije.
Posle sklapanja primirja između poražene Francuske i pobedničke Nemačke u junu 1940, on odlazi u Sjedinjene Države, gde će se svesrdno zalagati da Amerika uđe u rat na strani saveznika. Tu objavljuje romane Ratni pilot (1942) i Mali princ (1943), dok se Pismo taocu (1943) pojavljuje u Francuskoj.
Aprila 1943. priključuje se savezničkoj vojsci u Tunisu sa željom da učestvuje u borbama kao pilot-lovac. Međutim, njemu će, zbog slabog zdravlja, poveravati samo izviđačke misije. Sa jedne od tih misija, 31. jula 1944, kada je snimao neprijateljske brodove u Marsejskom zalivu, nije se vratio. Olupina njegovog aviona izvađena je iz mora gotovo šezdeset godina kasnije.

Priče iz zbirke Iz života Hrišćana u Turskoj nastale su između 1865. i 1876. u Turskoj, gde je Konstantin Leontjev (1830–1890) proveo deset i po godina u dilomatskoj službi. Odmah po objavljivanju privukle su pažnju i čitalaca i kritičara. Štaviše, ako je Konstantin Leontjev, koji je čitavog života maštao o književnoj slavi, ikada osetio njen dah, to je bilo u vreme kada su se u periodičnim izdanjima pojavljivala njegova dela iz istočnjačkog ciklusa – Pemba, Hrizo, Dete duše, Aspazija Lampridis, Odisej Polihronijades i druga.

„Njegove istočnjačke pripovesti su divne. Retko mi se dešavalo da nešto čitam s takvim zadovoljstvom“ – rekao je Lav Tolstoj o pričama Konstantina Leontjeva uvrštenim u zbirku Iz života Hrišćana u Turskoj.

„Da se delo poput Odiseja Polihronijadesa pojavilo u Zapadnoj Evropi, o njemu bi se mnogo govorilo i pisalo, ono bi odmah doživelo nekoliko izdanja, bilo bi prevedeno na mnoge jezike, a njegov značaj i njegove vrednosti bili bi visoko ocenjeni“ – smatrao je Vsevolod Solovjov.

Leontjev je bio opčinjen estetikom Istoka i bogatstvom različitosti koje je zatekao na njemu. I on sam i njegovi junaci žele da služe lepoti. A lepota je iznad pojedinačnih sudbina, iznad morala i iznad zakona.

„Estetika je, kao kriterijum, primenjiva na sve – od minerala do čoveka. Prema tome, primenjiva je i na pojedina ljudska društva i na sociološke i istorijske zadatke“ – pisao je Leontjev.

On je na Istoku našao lepotu o kojoj je maštao i koju je slavio u svojim delima. Našao je i strasti i snagu osećanja koje su u sredini iz koje je dolazio već uveliko bile potisnute u korist razuma, tehnološkog razvoja i prosperiteta. I našao je svoj književni izraz. Izraz oslobođen patetike, izveštačenosti i laži, osobina od kojih je, po njegovom mišljenju, patila celokupna ruska književnost.

Današnji čitalac će biti iznenađen modernošću Leontjevljevog književnog postupka, ali i univerzalnošću ljudskog koda, koji je Leontjev izvrsno razumeo i umetnički razložio. Iako je u njima reč o prošlosti, ništa nas u ovim pričama neće navesti na pomisao da ono što je u njima opisano nema veze s nama, s našim vremenom i našim doživljajem sveta. Prikazani onako kako je to Leontjev želeo, junaci ovih priča nisu ništa manje savremeni od ljudi s kojima smo svakodnevno u kontaktu. Leontjev je uspeo da svoje delo učini vanvremenim i trajno aktuelnim. To je rezultat kojim se mogu pohvaliti tek malobrojni veliki pisci. Čitaocu prevoda na srpski Leontjevljev istočni ciklus može biti zanimljiv i zbog toga što je u njemu reč o našim neposrednim susedima, s kojima smo dugo delili svakodnevicu i iskustvo života pod turskom vlašću.

Protagonisti zbirke Ćup su zarobljenici, što vlastitih uverenja, iluzija, nadanja, što životnih situacija u kojima su se zatekli i koje doživljavaju kao “kavez” iz kog bezuspešno pokušavaju da izađu da bi učestvovali “u životu, u koji nam se čini da bi jednog dana trebalo da se vratimo, dok smo zapravo već u njemu i u njemu ćemo biti do kraja, ali oslobođeni tog osećanja isključenosti koje nas užasava”.
U neprekidnom smenjivanju svetlosti i senki, života i smrti, heterogena družina tipičnih pirandelovskih likova u zbirci Putovanje pojavljuje se u najneobičnijim, grotesknim i paradoksalnim situacijama, otkrivajući najskrivenije kutke ljudske duše.