ADRESAR

Lagan, duhovit, prožet ljubavlju, peti roman Ane Gavalde predstavlja omaž srećnoj braći i sestrama, napornim snahama, klasicima pop i rok muzike, domaćim vinima Loarskog kraja i pekari Pidun.

Simon, najstariji brat, i sestre Lola i Garans beže s porodične svadbe koja se, po svemu sudeći, ne bi mogla lako podneti, da bi posetili Vensana, svog najmlađeg brata, sezonskog vodiča u nekom zabačenom dvorcu u francuskoj provinciji. Ostavljajući za sobom neko dečurliju, neko suprugu, neko razvod, brige i društvene obaveze, oni sebe časte poslednjim zbilja lepim danom poput onih iz detinjstva, danom koji su oteli od svoje svakodnevice odraslih ljudi.

Ako nova literatura počiva na arhivskoj literarnoj građi, ako živi u kući legata, onda neka večno počiva na čemu god ugodnom za večnopočivšeg, taman bilo i na staroj leksici i negdašnjoj fælš-gramatici, i neka joj bude isto tako počivši-ugodno na istoj toj, klasičnoj, mainstream pliš-semantici. Sve novo neka odmah ostari, ne bi li linijom bez otpora zavredelo, i u sve se lektire zanavek zapljunulo i zavelo. Ako nije tako, onda čemu iskopine, čemu artefakti, da li uopšte treba istraživati zaostavštinu? Ako treba svoje srce slušati i poslušati, ima li se šta čuti? Da li legati postaju robovlasnici naše mašte, i to tako da su legati vlasnici, a mašta robovi? Da li smo za sigurnu kuću u kojoj bi da tražimo spas od zaostavštine? Da li smo uzalud bili ambiciozni? Koliko čovek mora biti sam da bi bio slobodan? Ili je možda dovoljno samo da bude siromašan duhom i da pusti da stvari teku uzvodno. Naši junaci, literarni arheolozi, ipak su na jednom timskim sastanku odlučili da krenu da kopaju i istražuju. Da preuzmu rizik potencijalne otupelosti duha, ideje i inspiracije, te da pomire i namire: legate sa svojim srcem, stare Mahere sa svojom kulturom, kao i svaku vrstu raspolućenosti usled svekolike bipolarnosti sveta. Mitska epopeja „Coix delta planeta” sve priče o literarnim iskopinama smešta u ediciju „Artefakti”, koja vam donosi 23 priče iz podzemlja, iz Hada, gde se mrak plete vidicima, a svet oblikuje apsurdima.

Dve priče.

O mladim ljudima našeg vremena. Sitim ali i gladnim, učtivim ali i besnim. Koji radije preuzimaju rizik da pogreše u životu nego da ga uopšte i ne žive.

Matilda ima  24 godine. Napustila je studije zbog beznačajnog posla, i živi sa još dve  devojke u iznajmljenom stanu u Parizu. Kaže da je srećna, ali se toga priseća tek uz piće. Jednoga dana zaboravlja u nekom kafeu torbu sa velikom sumom novca. Jedan čovek joj je vraća tek iduće nedelje. Nekoliko meseci kasnije, upravo zbog tog čoveka ona odluči da promeni svoj život.

Jan ima 26 godina. Diplomirao je, ali ne može da nađe posao. Iščekujući bolje dane, radi kao prodavac. Ne kaže da je nesrećan, ali često dok se šeta pored Sene zamišlja kako uskače u vodu i davi se. Jedne večeri, kada je bio potpuno sam, učinio je malu uslugu svom susedu.  Da bi mu zahvalio, sused ga poziva na večeru. Par sati kasnije, upravo zbog tog čoveka, on odluči da promeni svoj život.

„Umuknite. Ismevajte me, rugajte se i ocrnjujte koliko vam je volja, ali ne vucite me za uši. Ne delite mi lekcije. Znate koliko to mrzim. Ako nastavite tim tonom, izgubićete me sasvim. A onda…  A onda, šta zapravo hoćete da vam kažem?

Sve, lepa moja.

Sve.

Stisni petlju i baci sve karte na sto.“

                                                                        „Lepši život“

„Vrtela sam se ukrug. Čekala sam. Nekoga, nešto, olakšanje, razočarenje.

Priču.“

                                                                        „Lepši život“

BRUNO ŠULC (1892–1942), smatra se jednim od naj­većih poljskih pisaca međuratnog perioda i jednom od ključnih figura Srednje Evrope. Slikar, grafičar, književni kritičar, skromni nastavnik crtanja u državnoj gimnaziji, čitav svoj život i stvaralaštvo vezao je za rodni gradić Dro­ho­bič, gde je i tragično izgubio život u jevrejskom getu. Tragao je za sopstvenom formom, kao i drugi predstavnici eks­presio­nističkog modernizma, poput Kafke, Rilkea i Muzi­la. Za sobom je ostavio tek dve pripovedne zbirke, ali i nenadmašni stvaralački pečat dva fundamentalna mehanizma: mit – kao temelj obli­kovanja sveta, i povratak u detinjstvo – kao regresiju u prvobit­nu celovitost, u prvotni smi­sao reči. Takav svet neprestano podleže metamorfozama.

Sanatorijum u senci peščanika, druga zbirka pripovedaka, objavljena je 1937. i čini je trinaest pripovednih celina napisanih poetskom prozom naznačenom elementima groteske i autoironije. Priče čine lavirint sistema vrednosti neuhvatljivog, pokretnog, treperavog sveta u kojem se nikad ne zna koji će poredak odneti preimućstvo, dok s druge strane postoji i element stabilnosti, jer to uvek ostaje sistem u kojem duh i red prethode i pobeđuju materiju i haos. Priče iz Sanatorijuma izranjaju iz kupusara preobraženih u Knjigu sjaja koja razbija dogmu i jednoznačnost sveta. Na tragu koncepcija jevrejskog misticizma, identitet sveta interpretiran je kao umetničko delo, a takva interpretacija podrazumeva da svest uranja u izdiferenciranu materiju, koja će je učiti drugačijem vidu postojanja – decentralizovanom i depotencijalizovanom.

Ako je peščanik dvodelna posuda za merenje vremena, koje u naslovnom Sanatorijumu prkosi smrti, ako ponestajanje knjiga proporcionalno odme­rava uzrastanje Prvotne knjige, tog Autentika, moglo bi se isto tako reći i da istraživački rad i stvaralaštvo na temu Šulca i njegovog dela ne samo što ne prestaje da jenjava, nego se i nesmanjenom brzinom povećava.