ADRESAR

Priče iz zbirke Iz života Hrišćana u Turskoj nastale su između 1865. i 1876. u Turskoj, gde je Konstantin Leontjev (1830–1890) proveo deset i po godina u dilomatskoj službi. Odmah po objavljivanju privukle su pažnju i čitalaca i kritičara. Štaviše, ako je Konstantin Leontjev, koji je čitavog života maštao o književnoj slavi, ikada osetio njen dah, to je bilo u vreme kada su se u periodičnim izdanjima pojavljivala njegova dela iz istočnjačkog ciklusa – Pemba, Hrizo, Dete duše, Aspazija Lampridis, Odisej Polihronijades i druga.

„Njegove istočnjačke pripovesti su divne. Retko mi se dešavalo da nešto čitam s takvim zadovoljstvom“ – rekao je Lav Tolstoj o pričama Konstantina Leontjeva uvrštenim u zbirku Iz života Hrišćana u Turskoj.

„Da se delo poput Odiseja Polihronijadesa pojavilo u Zapadnoj Evropi, o njemu bi se mnogo govorilo i pisalo, ono bi odmah doživelo nekoliko izdanja, bilo bi prevedeno na mnoge jezike, a njegov značaj i njegove vrednosti bili bi visoko ocenjeni“ – smatrao je Vsevolod Solovjov.

Leontjev je bio opčinjen estetikom Istoka i bogatstvom različitosti koje je zatekao na njemu. I on sam i njegovi junaci žele da služe lepoti. A lepota je iznad pojedinačnih sudbina, iznad morala i iznad zakona.

„Estetika je, kao kriterijum, primenjiva na sve – od minerala do čoveka. Prema tome, primenjiva je i na pojedina ljudska društva i na sociološke i istorijske zadatke“ – pisao je Leontjev.

On je na Istoku našao lepotu o kojoj je maštao i koju je slavio u svojim delima. Našao je i strasti i snagu osećanja koje su u sredini iz koje je dolazio već uveliko bile potisnute u korist razuma, tehnološkog razvoja i prosperiteta. I našao je svoj književni izraz. Izraz oslobođen patetike, izveštačenosti i laži, osobina od kojih je, po njegovom mišljenju, patila celokupna ruska književnost.

Današnji čitalac će biti iznenađen modernošću Leontjevljevog književnog postupka, ali i univerzalnošću ljudskog koda, koji je Leontjev izvrsno razumeo i umetnički razložio. Iako je u njima reč o prošlosti, ništa nas u ovim pričama neće navesti na pomisao da ono što je u njima opisano nema veze s nama, s našim vremenom i našim doživljajem sveta. Prikazani onako kako je to Leontjev želeo, junaci ovih priča nisu ništa manje savremeni od ljudi s kojima smo svakodnevno u kontaktu. Leontjev je uspeo da svoje delo učini vanvremenim i trajno aktuelnim. To je rezultat kojim se mogu pohvaliti tek malobrojni veliki pisci. Čitaocu prevoda na srpski Leontjevljev istočni ciklus može biti zanimljiv i zbog toga što je u njemu reč o našim neposrednim susedima, s kojima smo dugo delili svakodnevicu i iskustvo života pod turskom vlašću.

U zbirci „Radosni pozdrav“, uprkos njenom nazivu, dominira prevashodno pogrebna tema koja se u većini pripovedaka provlači kao konstantan nagoveštaj, dok nam zbirka „Usamljeni čovek“ poručuje da samoća često može da nam pomogne da razumemo ono čega nikad nismo bili svesni, ali da ponekad može i da nam naudi, u zavisnosti od toga kako je usmerimo.

NOBELOVA NAGRADA ZA KNJIŽEVNOST 1934. GODINE!

Dve priče.

O mladim ljudima našeg vremena. Sitim ali i gladnim, učtivim ali i besnim. Koji radije preuzimaju rizik da pogreše u životu nego da ga uopšte i ne žive.

Matilda ima  24 godine. Napustila je studije zbog beznačajnog posla, i živi sa još dve  devojke u iznajmljenom stanu u Parizu. Kaže da je srećna, ali se toga priseća tek uz piće. Jednoga dana zaboravlja u nekom kafeu torbu sa velikom sumom novca. Jedan čovek joj je vraća tek iduće nedelje. Nekoliko meseci kasnije, upravo zbog tog čoveka ona odluči da promeni svoj život.

Jan ima 26 godina. Diplomirao je, ali ne može da nađe posao. Iščekujući bolje dane, radi kao prodavac. Ne kaže da je nesrećan, ali često dok se šeta pored Sene zamišlja kako uskače u vodu i davi se. Jedne večeri, kada je bio potpuno sam, učinio je malu uslugu svom susedu.  Da bi mu zahvalio, sused ga poziva na večeru. Par sati kasnije, upravo zbog tog čoveka, on odluči da promeni svoj život.

„Umuknite. Ismevajte me, rugajte se i ocrnjujte koliko vam je volja, ali ne vucite me za uši. Ne delite mi lekcije. Znate koliko to mrzim. Ako nastavite tim tonom, izgubićete me sasvim. A onda…  A onda, šta zapravo hoćete da vam kažem?

Sve, lepa moja.

Sve.

Stisni petlju i baci sve karte na sto.“

                                                                        „Lepši život“

„Vrtela sam se ukrug. Čekala sam. Nekoga, nešto, olakšanje, razočarenje.

Priču.“

                                                                        „Lepši život“