ANTOLOGIJA RUSKE LIRIKE I

Svako u sebi treba da pronađe Boga koji je svuda i u svemu. To je zaključak kome vodi iole pažljivo čitanje poeme Bog.

Za Igoa je religija čovekova unutarnja vrednost. Njegov Bog prebivao je samo u njemu, u bezdanima njegovog duha.

Da li je Viktor Igo želeo da osnuje jednu novu „pravu“ religiju? Da li je pretendovao na ulogu nekakvog mesije kao što su poneki tvrdili?

Poema Bog pruža negativan odgovor na ta pitanja. Sve što je Igo u njoj rekao o „prorocima“, sveštenicima i o bilo kom obliku institucionalizacije onoga što on podrazumeva pod pojmom religija isključuje svaku mogućnost postojanja takve njegove ambicije.

„Svi mi imamo dva života: istinski – koji snivamo u detinjstvu,
I sanjamo i dalje, kao odrasli, kroz neku izmaglicu;
Lažni – koji živimo u zajedništvu s drugima
I koristimo u praktične svrhe,
Onaj gde nas na kraju strpaju u neki sanduk.“

Autor ovih stihova – portugalski pesnik Fernando Pesoa – rođen u Lisabonu 1888, izdržao je četrdeset sedam godina u svom „lažnom“ životu, nastojeći da u njemu što manje učestvuje, kako bi se „zatvoren u kući svog duha“ svim snagama posvetio jedinom pravom životu – literaturi. Teško je zamisliti veći kontrast između siromaštva jedne biografije bez događaja i gotovo neiscrpnog tematskog i žanrovskog obilja književnog dela koje je njegov autor ljubomorno krio od očiju javnosti, odlažući svoje rukopise u jedan drveni sanduk čije bogatstvo ni do danas, sedamdeset šest godina posle piščeve smrti, nije u potpunosti obelodanjeno.

Dante ističe da je antologiju – s obzirom na to da antologičar nije istoričar književnosti – sačinio prvenstveno vđjen ličnim afinitetima, što znači da ćete u njoj prevashodno čuti lirske tonove, od Gvida Gocana i Ade Negri do naših savremenika, sa namerno šturim bio-bibliorafskim beleškama, da bi što više ostalo za čistu pesničku atmosferu i neposredno iščitavanje, bez glomaznog kritičkog aparata.

Prevodilac ističe da će ova Antologija biti prava poslastica za srpske ljubitelje poezije koji ne znaju italijanski, kao i za one koji italijanski znaju, jer je delo štampano dvojezično; delo će biti značajno i slavistima u Italiji.

Piletićeva dalje navodi da je izbor poezije sačinjen vrlo neobično: u svom predgovoru , Dante ističe da je antologiju – s obzirom na to da antologičar nije istoričar književnosti – sačinio prvenstveno vđjen ličnim afinitetima, što znači da ćete u njoj prevashodno čuti lirske tonove, od Gvida Gocana i Ade Negri do naših savremenika, sa namerno šturim bio-bibliorafskim beleškama, da bi što više ostalo za čistu pesničku atmosferu i neposredno iščitavanje, bez glomaznog kritičkog aparata. Tu su i velikani poput Sabe, Montalea, Ungaretija… Tako ćemo na poetskom putovanju ugledati i pesnike – kritičare (kao što su Spanjoleti, Ćeki, Borđeze), i petnaestak pesnikinja, i neke mlade, cesto tragično prerano utihnule glasove. Dante je, kao i njegov davni imenjak, tragao za istinom i ishodima, a ne za poznatim školama i ličnostima, makar bili i danas uticajni, ali katkad samo epigoni epigona.

Piletićeva, na kraju, izražava želju da kao i priređivač svaki čitalac ovde pronađe ponekog bliskog…

„Svi su pevali rukopisom, a Okudžava grlom.
Nije se odvajao od duše i gitare.
Ako duša ima glas, to je glas Okudžave. Verovao se. Sve je ispevao što je imao u duši.
Teško da je bilo onih koji su ga čuli, a da čutim nisu bili oduševljeni.
Njegove prve pesme imale su onu vedrinu koju imaju zaljubljeni maturanti.
Presnimavanjem kaseta sa njegovim pesmama, ako se do njih i dođe, počela je piraterija za svoju dušu.
Bio je sasvim običan dok ne zapeva.
Pevao je o svemu običnom koje je postajalo čudesno.“

Iz predgovora „O Okudžavi i generaciji – zapis zanesenjaka“ Milovana Vitezovića

„Ogledalo“ – stihovi Bulata Okudžave, dvojezično izdanje.  Izbor, prevod s ruskog i pogovor: Mihailo B. Đaković. Predgovor:  Milovan Vitezović.