Romani i priče
Svetska književnost
Sabrana dela
Rečnici
Poezija
Književnost za mlade
Istorija, memoari i biografije
Filozofija
Eseji
Džepna knjiga
Dodajte neki proizvod u korpu da biste nastavili kupovinu.
Goran Kojadinović Coix rođen je 1964. godine u Požegi, Srbija. Osnovnu i srednju školu završio je u Požegi i Užicu, a diplomirao 1990. godine na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu. Bavi se razvojem softvera. Danas živi i radi u Užicu i Beogradu.
Do sada je izdao romane:
U pripremi je roman:
Izdao je zbirku poezije:
Sva dela se žanrovski mogu podvesti pod roman sa snažnim esejističkim primesama, mada Coix nije potpuno saglasan sa tom odrednicom, smatrajući da je nedovoljna. On kaže da je u pitanju „postmodernistički mitski i epski nadrealizam kroz bajku i fantastiku”. Treba uzeti u obzir da roman „Lena Had”, kao leksikon/spomenar, najdetaljnije karakteriše likove i junake, od kojih se neki pojavljuju u ostalim romanima, te time na svojevrstan način predstavlja kružnicu, odnosno bitan obuhvat ostalih dela. Uzimajući tu činjenicu u obzir, njegovo dosadašnje stvaralaštvo se može tretirati kao roman delta. Knjige nisu pisane u nastavcima, svaka je zasebna i mogu se čitati odvojeno. U svim knjigama Gorana Kojadinovića Coixa postoji zajednička nit koja se provlači u oblastima: filozofija, apsurd, metafizika, psihologija, matematika, nauka, umetnost, muzika, slikarstvo, književnost, duh, duša, ljubav. A to radi, kako sam navodi, uz pomoć 7+1 umetničkih čula: 1. iluzija, 2. fikcija, 3. ideja, 4. inspiracija, 5. kreacija, 6. intuicija, 7. opažanje, + 8. ljubav. Sve te oblasti i čula pletu jednu novu dimenziju ili nit, koja otvara i čini drugačiji pogled na svet u odnosu na sveprisutni „ziher-cuker-maher-model”, model današnjice, kome tepaju mainstream – model koji mora nestati da bi bilo sve u redu i kako treba. Novu dimenziju Coix naziva sidestream[1]. Književni izraz, kao specifičan stil, naziva „Coix poetika”, za koju je napisao manifest[2]. Njegova proza je u znatnoj meri lirska, stoga bi je prvenstveno trebalo posmatrati iz estetskog ugla, to jest pre kroz simboliku, ritam, harmoniju, muzikalnost, jezički ples, igru reči, slikovitost, intuitivnost, emotivnost, čitalački doživljaj, utisak, osoben stil, subjektivno i slobodno izražavanje, slobodnu formu... nego kroz narativ, komunikativnost, funkcionalnost, racionalnost, logiku, kao ni po strogim leksičkim pravilima. Svoje književno delo Goran Kojadinović Coix još naziva
[1] Sidestream, kao suprotnost mainstreamu, glavnom toku. Sidestream predstavlja alternativu stavovima većine, nepripadnost, manjinu...
[2] Manifest Coix poetike može se pročitati u ediciji „Artefakti”/appendix (Coix) – roman delta, barka na reci broj 4.
„sidestream nadrealizam”.
Dve priče.
O mladim ljudima našeg vremena. Sitim ali i gladnim, učtivim ali i besnim. Koji radije preuzimaju rizik da pogreše u životu nego da ga uopšte i ne žive.
Matilda ima 24 godine. Napustila je studije zbog beznačajnog posla, i živi sa još dve devojke u iznajmljenom stanu u Parizu. Kaže da je srećna, ali se toga priseća tek uz piće. Jednoga dana zaboravlja u nekom kafeu torbu sa velikom sumom novca. Jedan čovek joj je vraća tek iduće nedelje. Nekoliko meseci kasnije, upravo zbog tog čoveka ona odluči da promeni svoj život.
Jan ima 26 godina. Diplomirao je, ali ne može da nađe posao. Iščekujući bolje dane, radi kao prodavac. Ne kaže da je nesrećan, ali često dok se šeta pored Sene zamišlja kako uskače u vodu i davi se. Jedne večeri, kada je bio potpuno sam, učinio je malu uslugu svom susedu. Da bi mu zahvalio, sused ga poziva na večeru. Par sati kasnije, upravo zbog tog čoveka, on odluči da promeni svoj život.
„Umuknite. Ismevajte me, rugajte se i ocrnjujte koliko vam je volja, ali ne vucite me za uši. Ne delite mi lekcije. Znate koliko to mrzim. Ako nastavite tim tonom, izgubićete me sasvim. A onda… A onda, šta zapravo hoćete da vam kažem?
Sve, lepa moja.
Sve.
Stisni petlju i baci sve karte na sto.“
„Lepši život“
„Vrtela sam se ukrug. Čekala sam. Nekoga, nešto, olakšanje, razočarenje.
Priču.“
„Lepši život“
Lagan, duhovit, prožet ljubavlju, peti roman Ane Gavalde predstavlja omaž srećnoj braći i sestrama, napornim snahama, klasicima pop i rok muzike, domaćim vinima Loarskog kraja i pekari Pidun.
Simon, najstariji brat, i sestre Lola i Garans beže s porodične svadbe koja se, po svemu sudeći, ne bi mogla lako podneti, da bi posetili Vensana, svog najmlađeg brata, sezonskog vodiča u nekom zabačenom dvorcu u francuskoj provinciji. Ostavljajući za sobom neko dečurliju, neko suprugu, neko razvod, brige i društvene obaveze, oni sebe časte poslednjim zbilja lepim danom poput onih iz detinjstva, danom koji su oteli od svoje svakodnevice odraslih ljudi.
Ako nova literatura počiva na arhivskoj literarnoj građi, ako živi u kući legata, onda neka večno počiva na čemu god ugodnom za večnopočivšeg, taman bilo i na staroj leksici i negdašnjoj fælš-gramatici, i neka joj bude isto tako počivši-ugodno na istoj toj, klasičnoj, mainstream pliš-semantici. Sve novo neka odmah ostari, ne bi li linijom bez otpora zavredelo, i u sve se lektire zanavek zapljunulo i zavelo. Ako nije tako, onda čemu iskopine, čemu artefakti, da li uopšte treba istraživati zaostavštinu? Ako treba svoje srce slušati i poslušati, ima li se šta čuti? Da li legati postaju robovlasnici naše mašte, i to tako da su legati vlasnici, a mašta robovi? Da li smo za sigurnu kuću u kojoj bi da tražimo spas od zaostavštine? Da li smo uzalud bili ambiciozni? Koliko čovek mora biti sam da bi bio slobodan? Ili je možda dovoljno samo da bude siromašan duhom i da pusti da stvari teku uzvodno. Naši junaci, literarni arheolozi, ipak su na jednom timskim sastanku odlučili da krenu da kopaju i istražuju. Da preuzmu rizik potencijalne otupelosti duha, ideje i inspiracije, te da pomire i namire: legate sa svojim srcem, stare Mahere sa svojom kulturom, kao i svaku vrstu raspolućenosti usled svekolike bipolarnosti sveta. Mitska epopeja „Coix delta planeta” sve priče o literarnim iskopinama smešta u ediciju „Artefakti”, koja vam donosi 23 priče iz podzemlja, iz Hada, gde se mrak plete vidicima, a svet oblikuje apsurdima.
