Romani i priče
Svetska književnost
Sabrana dela
Rečnici
Poezija
Književnost za mlade
Istorija, memoari i biografije
Filozofija
Eseji
Džepna knjiga
Dodajte neki proizvod u korpu da biste nastavili kupovinu.
Goran Kojadinović Coix rođen je 1964. godine u Požegi, Srbija. Osnovnu i srednju školu završio je u Požegi i Užicu, a diplomirao 1990. godine na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu. Bavi se razvojem softvera. Danas živi i radi u Užicu i Beogradu.
Do sada je izdao romane:
U pripremi je roman:
Izdao je zbirku poezije:
Sva dela se žanrovski mogu podvesti pod roman sa snažnim esejističkim primesama, mada Coix nije potpuno saglasan sa tom odrednicom, smatrajući da je nedovoljna. On kaže da je u pitanju „postmodernistički mitski i epski nadrealizam kroz bajku i fantastiku”. Treba uzeti u obzir da roman „Lena Had”, kao leksikon/spomenar, najdetaljnije karakteriše likove i junake, od kojih se neki pojavljuju u ostalim romanima, te time na svojevrstan način predstavlja kružnicu, odnosno bitan obuhvat ostalih dela. Uzimajući tu činjenicu u obzir, njegovo dosadašnje stvaralaštvo se može tretirati kao roman delta. Knjige nisu pisane u nastavcima, svaka je zasebna i mogu se čitati odvojeno. U svim knjigama Gorana Kojadinovića Coixa postoji zajednička nit koja se provlači u oblastima: filozofija, apsurd, metafizika, psihologija, matematika, nauka, umetnost, muzika, slikarstvo, književnost, duh, duša, ljubav. A to radi, kako sam navodi, uz pomoć 7+1 umetničkih čula: 1. iluzija, 2. fikcija, 3. ideja, 4. inspiracija, 5. kreacija, 6. intuicija, 7. opažanje, + 8. ljubav. Sve te oblasti i čula pletu jednu novu dimenziju ili nit, koja otvara i čini drugačiji pogled na svet u odnosu na sveprisutni „ziher-cuker-maher-model”, model današnjice, kome tepaju mainstream – model koji mora nestati da bi bilo sve u redu i kako treba. Novu dimenziju Coix naziva sidestream[1]. Književni izraz, kao specifičan stil, naziva „Coix poetika”, za koju je napisao manifest[2]. Njegova proza je u znatnoj meri lirska, stoga bi je prvenstveno trebalo posmatrati iz estetskog ugla, to jest pre kroz simboliku, ritam, harmoniju, muzikalnost, jezički ples, igru reči, slikovitost, intuitivnost, emotivnost, čitalački doživljaj, utisak, osoben stil, subjektivno i slobodno izražavanje, slobodnu formu... nego kroz narativ, komunikativnost, funkcionalnost, racionalnost, logiku, kao ni po strogim leksičkim pravilima. Svoje književno delo Goran Kojadinović Coix još naziva
[1] Sidestream, kao suprotnost mainstreamu, glavnom toku. Sidestream predstavlja alternativu stavovima većine, nepripadnost, manjinu...
[2] Manifest Coix poetike može se pročitati u ediciji „Artefakti”/appendix (Coix) – roman delta, barka na reci broj 4.
„sidestream nadrealizam”.
Podigavši težak zastor što je štiti od pogleda, u zbirci Muva Pirandelo nas vodi u najskrivenije meandre duše, nemilosrdno je istražujući. U pripovetkama zbirke U tišini, zagonetka „monstruoznosti“ života, neprestane spremnosti da se čini i podnosi zlo, obrazuje klupko nerazmrsivih niti: ne samo da je nemoguće razlikovati ulogu žrtve od uloge dželata već je jednako teško utvrditi da li to zlo dolazi iznutra ili spolja.
Lagan, duhovit, prožet ljubavlju, peti roman Ane Gavalde predstavlja omaž srećnoj braći i sestrama, napornim snahama, klasicima pop i rok muzike, domaćim vinima Loarskog kraja i pekari Pidun.
Simon, najstariji brat, i sestre Lola i Garans beže s porodične svadbe koja se, po svemu sudeći, ne bi mogla lako podneti, da bi posetili Vensana, svog najmlađeg brata, sezonskog vodiča u nekom zabačenom dvorcu u francuskoj provinciji. Ostavljajući za sobom neko dečurliju, neko suprugu, neko razvod, brige i društvene obaveze, oni sebe časte poslednjim zbilja lepim danom poput onih iz detinjstva, danom koji su oteli od svoje svakodnevice odraslih ljudi.
Protagonisti zbirke Ćup su zarobljenici, što vlastitih uverenja, iluzija, nadanja, što životnih situacija u kojima su se zatekli i koje doživljavaju kao “kavez” iz kog bezuspešno pokušavaju da izađu da bi učestvovali “u životu, u koji nam se čini da bi jednog dana trebalo da se vratimo, dok smo zapravo već u njemu i u njemu ćemo biti do kraja, ali oslobođeni tog osećanja isključenosti koje nas užasava”.
U neprekidnom smenjivanju svetlosti i senki, života i smrti, heterogena družina tipičnih pirandelovskih likova u zbirci Putovanje pojavljuje se u najneobičnijim, grotesknim i paradoksalnim situacijama, otkrivajući najskrivenije kutke ljudske duše.
NOBELOVA NAGRADA ZA KNJIŽEVNOST 1980.GODINE
Alber Kami je izuzetno cenio ovu knjigu. „Moj roman ga je – rekao je Miloš – podsećao na Tolstojevu prozu u njegovom detinjstvu:“
Josif Brodski je davno rekao za Česlava Miloša da je „najveći pesnik XX veka“.
Ovo je jedna od najboljih knjiga poljskog nobelovca, napisana u emigraciji, prikazuje glavnog junaka, dečaka Tomaša Dilbina koji živi u idiličnom litvanskom selu Ginji, u dosta realistički predstavljenoj Arkadiji. Najvažniji problem u knjizi je problem spajanja i neprestanog prožimanja dve kulture – poljske i litvanske.
Jedna od najboljih knjiga poljskog nobelovca, napisana u emigraciji, prikazuje glavnog junaka, dečaka Tomaša Dilbina koji živi u idiličnom litvanskom selu Ginji, u dosta realistički predstavljenoj Arkadiji. Najvažniji problem u knjizi je problem spajanja i neprestanog prožimanja dve kulture – poljske i litvanske. Odrastajući u litvanskoj sredini, mali Tomaš ne shvata da meša poljski jezik s litvanskim, što će kasnije postati uzrok mnogih njegovih poniženja, naročito u školi. Veoma rano je spoznao šta znači živeti na granici dve kulture. Mržnju Litvanaca prema Poljacima oseća naročito zbog svoje poljskosti i „gospodstva“.
Roman je povratak predelu detinjstva, otuda poetsko predstavljanje prelepih, zelenih pejzaža doline Ise. Zahvaljujući velikoj osetljivosti junaka u percipiranju sveta skoro svim čulima, čitalac može da oseti lepotu opisivanog predela. Uz sve to, u romanu ima mitologizacije, bajkovitosti, tako u Giniju „đavola ima više nego bilo gde“.
Knjiga ima dosta esejističkih elemenata, u kojima se uspomene prepliću sa istorijskom prespektivom. Mada dečak, Tomaš razmišlja o problemima života i smrti, o mestu čoveka u svetu, o njegovom odnosu prema prirodi, tako da se u romanu pojavljuju brojne filozofsko-moralne digresije. Roman takođe ima dosta autobiografskih elemenata.
Na kraju knjige, u uzbudljivoj sceni oproštaja majke i sina koji napuštaju litvansko selo Ginje i Dolinu Ise, autor ubacuje svoj komentar. Malom Tomašu želi sreću na budućem životnom putu i bolju budućnost. Autor je svestan da veliki svet može da promeni junaka, ali zna sigurno da Tomaš nikada neće zaboraviti zemlju svog detinjstva i da će sigurno čeznuti za izgubljenim zavičajem.
