BEZUMNIK

Peti roman remek-dela U traganju za minulim vremenom.

Ovo je prvi i najpoznatiji roman ovog istaknutog ruskog pisca Konstantina Vaginova (1899-1934). To je takozvani „roman s ključem“: prototipovi književnih junaka su stvarne ličnosti. U delu je prikazan književni i duhovni život Rusije posle Oktobarske revolucije. Reprezentativne ličnosti, poput Ane Ahmatove, Mihaila Bahtina i Danila Harmsa, deo su te opšte slike. Vaginov se bavi sudbinom inteligencije u prelomnim okolnostima, ali posmatra je u širokom istorijskom kontekstu (paralela sa antikom). Napokon, i jarčeva pesma je doslovan prevod grčke reči tragedija. Ali ta tragedija izlaže se ironično i poetski, pa samim tim i uslovno, jer se sagledava kao element kulture. Tako se, pored svoje tematike, Vaginov ugrađuje u tradiciju ruske književnosti, ali njegovi književni postupci, kao i doživljaj sveta, mnogo duguju i modernizmu (bio je član raznih avangardnih grupa, uključujući ruske apsurdiste, oberiute), i može se reći da njegovo stvaralaštvo predstavlja jedinstven spoj tradicije i modernizma. Ovaj roman izdvojen je iz našeg izdanja „Sabrana dela Konstantina Vaginova“.

Priče iz zbirke Iz života Hrišćana u Turskoj nastale su između 1865. i 1876. u Turskoj, gde je Konstantin Leontjev (1830–1890) proveo deset i po godina u dilomatskoj službi. Odmah po objavljivanju privukle su pažnju i čitalaca i kritičara. Štaviše, ako je Konstantin Leontjev, koji je čitavog života maštao o književnoj slavi, ikada osetio njen dah, to je bilo u vreme kada su se u periodičnim izdanjima pojavljivala njegova dela iz istočnjačkog ciklusa – Pemba, Hrizo, Dete duše, Aspazija Lampridis, Odisej Polihronijades i druga.

Treći roman remek-dela U traganju za minulim vremenom.

„Mrtvih je kratak vek.
U srcu nam, avaj, trag im čili brže
Nego prah u grobu.

I uz tužan osmeh bolno izvijenih usta vojvotkinja uperi u gđu d’Arpažon sanjalički pogled svojih svetlih, krasnih očiju. Počinjao sam ih poznavati, kao i njen glas, tako tromo razvučen, tako pun opore slasti. U tim očima i tom glasu otkrivao sam mnogo šta od prirode oko Kombrea. U izveštačenosti s kojom je taj glas na trenutke isticao nešto grubo narodsko bilo je, doduše mnogo čega: bilo je u tome i sasvim provincijalnog porekla jedne grane porodice Germant, koja je duže ostala vezana za svoj kraj, bila odvažnija, sirovija, izazovnija; pa navike istinski otmenog sveta, onih koji imaju duhu i znaju da otmenost nije u tome da se govori uspijajući, a i nečeg od plemića koji se radije bratime sa seljacima nego sa građanima; a sve su to bile osobine koje je gđi Germant njen položaj kraljice dopuštao da lakše ispolji…“