BOG

Visoko obrazovana, veoma inteligentna, umetnica ali i redovnica, sor Huana i dan danas spada u red neverovatnih žena koje su, u svakom pogledu, daleko ispred svog vremena.

Poezija sor Huane Ines karakteriše se lakoćom služenja raznim pesničkim oblicima, poetski nadahnutom obradom večnih tema kao što su ljubav, ljubomora, odsutnost, taština, tvrdoglavost, prolaznost, žalost, samoća…

Pojava obrazovane i pesnički nadarene Huane de Asbahe i Ramires de Santiljana, kasnije poznate kao sor Juana Ines de la Cruz (Sestra Huana Ines od Krsta) u XVII veku, u Meksiku tada zvanom Nova Španija, ne predstavlja neko naročito iznenađenje ako se zna da je španski barok, naročito Gongorina poezija, vršio snažan uticaj na poeziju i pozorišnu umetnost Latinske Amerike. Ali pojava jedne tako neobične osobe kao što je sor Huana na kulturnoj i društvenoj sceni Meksika u 17.veku, svakako jeste veoma interesantna. Visoko obrazovana, veoma inteligentna, umetnica ali i redovnica, sor Huana i dan danas spada u red neverovatnih žena koje su, u svakom pogledu, daleko ispred svog vremena.

Ukletost nam se približava i izmiče kao stvaran ontološko-egzistencijalni pojam, kao prisutnost i esencija, kao apsolutna vrednost i apsolutna negacija života, kao nedokučiva tajna ljudskog duha i najzad, kao nevidljiva granica između pevanja i življenja. Ne potvrđuje se samoubistvom vrednost poezije, niti je autodestruktivnost jedini kredibilitet dobrog pesništva. Nisu ni svi prerano umrli veliki pesnici. Međutim, oni koji to jesu, ostavili su nam nasleđe predivne poezije kao jedine istine i smisla življenja, i bolno svedočanstvo o jednoj kategoriji u kojoj se poezija ostvaruje, možda najiskonskijoj, svakako najtragičnijoj. Antologija ukletog nemačkog pesništva XIX i XX veka obuhvata tragično nastradale pesnike i pesnike umrle pre stupanja u zrelo doba. Među njima su vodeća imena nemačke književnosti (Novalis, Klajst, Trakl, Hajm, Celan, I. Bahman, H. Kreftner) ali i pesnici nedovoljno poznati ovdašnjem čitaocu. Većina pesama se prvi put pojavljuje na srpskom.

Igor Irtenjev je jedan od najznačajnijih i ujedno najpopularnijih savremenih ruskih pesnika. Rođen je 1947. godine u Moskvi, a njegove prve knjige pojavljuju se pred kraj perestrojke. Pseudonim Irtenjev, koji asocira na rusku klasičnu književnost (tako se preziva glavni junak Tolstojeve trilogije o odrastanju), zapravo je prezime njegove druge žene Sonje. Sredinom osamdesetih godina prošlog veka bio je predsednik čuvenog neformalnog književnog kluba „Poezija“, koji je okupljao pesnike iz takozvanog ruskog „novog talasa“. On sam je pripadao književnoj grupi ironista, predstavnika ironične poezije. Od devedesetih godina sarađuje s nizom medija, pesnički komentarišući dnevno-političke događaje, zbog čega postaje široko poznat. Do danas mu je izašlo dvadesetak knjiga poezije. Irtenjeva su kao klasika prepoznale i kritika i publika, a i on sam se često u pesmama šali na taj račun. Iako se na prvi pogled čini da je komični element u njoj dominantan, njegova poezija je zapravo vrlo ozbiljna. On se bavi čitavim kompleksom tema iz ruske književnosti i kulture. I mada ih gotovo redovno tretira u komičnom ključu, ne odriče se lirike. Njegov lirski junak je običan čovek, čija sudbina nije drugačija od sudbine ljudi koji ga okružuju. On je deo celine, i deli dobro i zlo sa ostalim pripadnicima društva. Jezik kojim se Irtenjev služi zavodi nas svojom prividnom jednostavnošću i lakoćom. To je originalna mešavina razgovornog jezika, klišea, žargonizama i visokog pesničkog stila. U stvari, reč je o izrazito slojevitom umetničkom instrumentu, u kojem nijedan element nije slučajan. Irtenjevljeve pesme obiluju citatima iz klasičnih, popularnih i čuvenih dela. Ali ono što citira autor ujedno i reinterpretira. Njegov društveni angažman ogleda se u solidarnosti s „malim čovekom“ i u osporavanju klišea i stereotipa. Njegov protest, međutim, nije politički, već egzistencijalistički. Irtenjev na jedinstven način kombinuje liriku, humor, apsurd i melanholiju. Njegova poezija poseduje univerzalno značenje i mogućnost da s lakoćom i neposredno saobraća sa svakim čitaocem nadilazeći kulturne, jezičke i vremenske barijere.

Danilov piše slobodnim stihom, koji nije karakterističan za rusku pesničku tradiciju, ali sve je češći u savremenoj ruskoj poeziji. Njegove pesme pokazuju da je slobodni stih u ruskoj poeziji dostigao zrelost, jer sada deluje prirodno i sigurno.

On nalazi poeziju u običnim stvarima, prema kojima gaji jaka osećanja.

Svestan je njihove prolaznosti, i upravo zato insistira na lepoti i značenju onoga što ga okružuje.

Danilovljeva poezija (kao i proza, uostalom) donosi mnogo toga novog i u formalnom, i u sadržinskom smislu, sa čime se dosad nismo sretali u ruskoj (i ne samo ruskoj) književnosti. Međutim, ono što Danilov fiksira u svojoj poeziji karakteristično je upravo za sadašnji trenutak – način života, raspoloženja, navijanje za fudbalski klub, vožnja autobusom ili metroom, prizori iz predgrađa…

Pred nama je poezija našeg vremena