BOG

Dante ističe da je antologiju – s obzirom na to da antologičar nije istoričar književnosti – sačinio prvenstveno vđjen ličnim afinitetima, što znači da ćete u njoj prevashodno čuti lirske tonove, od Gvida Gocana i Ade Negri do naših savremenika, sa namerno šturim bio-bibliorafskim beleškama, da bi što više ostalo za čistu pesničku atmosferu i neposredno iščitavanje, bez glomaznog kritičkog aparata.

Prevodilac ističe da će ova Antologija biti prava poslastica za srpske ljubitelje poezije koji ne znaju italijanski, kao i za one koji italijanski znaju, jer je delo štampano dvojezično; delo će biti značajno i slavistima u Italiji.

Piletićeva dalje navodi da je izbor poezije sačinjen vrlo neobično: u svom predgovoru , Dante ističe da je antologiju – s obzirom na to da antologičar nije istoričar književnosti – sačinio prvenstveno vđjen ličnim afinitetima, što znači da ćete u njoj prevashodno čuti lirske tonove, od Gvida Gocana i Ade Negri do naših savremenika, sa namerno šturim bio-bibliorafskim beleškama, da bi što više ostalo za čistu pesničku atmosferu i neposredno iščitavanje, bez glomaznog kritičkog aparata. Tu su i velikani poput Sabe, Montalea, Ungaretija… Tako ćemo na poetskom putovanju ugledati i pesnike – kritičare (kao što su Spanjoleti, Ćeki, Borđeze), i petnaestak pesnikinja, i neke mlade, cesto tragično prerano utihnule glasove. Dante je, kao i njegov davni imenjak, tragao za istinom i ishodima, a ne za poznatim školama i ličnostima, makar bili i danas uticajni, ali katkad samo epigoni epigona.

Piletićeva, na kraju, izražava želju da kao i priređivač svaki čitalac ovde pronađe ponekog bliskog…

„Svi mi imamo dva života: istinski – koji snivamo u detinjstvu,
I sanjamo i dalje, kao odrasli, kroz neku izmaglicu;
Lažni – koji živimo u zajedništvu s drugima
I koristimo u praktične svrhe,
Onaj gde nas na kraju strpaju u neki sanduk.“

Autor ovih stihova – portugalski pesnik Fernando Pesoa – rođen u Lisabonu 1888, izdržao je četrdeset sedam godina u svom „lažnom“ životu, nastojeći da u njemu što manje učestvuje, kako bi se „zatvoren u kući svog duha“ svim snagama posvetio jedinom pravom životu – literaturi. Teško je zamisliti veći kontrast između siromaštva jedne biografije bez događaja i gotovo neiscrpnog tematskog i žanrovskog obilja književnog dela koje je njegov autor ljubomorno krio od očiju javnosti, odlažući svoje rukopise u jedan drveni sanduk čije bogatstvo ni do danas, sedamdeset šest godina posle piščeve smrti, nije u potpunosti obelodanjeno.

Danilov piše slobodnim stihom, koji nije karakterističan za rusku pesničku tradiciju, ali sve je češći u savremenoj ruskoj poeziji. Njegove pesme pokazuju da je slobodni stih u ruskoj poeziji dostigao zrelost, jer sada deluje prirodno i sigurno.

On nalazi poeziju u običnim stvarima, prema kojima gaji jaka osećanja.

Svestan je njihove prolaznosti, i upravo zato insistira na lepoti i značenju onoga što ga okružuje.

Danilovljeva poezija (kao i proza, uostalom) donosi mnogo toga novog i u formalnom, i u sadržinskom smislu, sa čime se dosad nismo sretali u ruskoj (i ne samo ruskoj) književnosti. Međutim, ono što Danilov fiksira u svojoj poeziji karakteristično je upravo za sadašnji trenutak – način života, raspoloženja, navijanje za fudbalski klub, vožnja autobusom ili metroom, prizori iz predgrađa…

Pred nama je poezija našeg vremena

Nikolaj Olejnikov se ubraja među najznačajnije ruske pesnike XX veka. Za života je objavio samo tri pesme namenjene odraslim čitaocima. Sve ostale, koje su kružile u rukopisu, sačuvali su njegova supruga i prijatelji. Živeo je relativno kratko – u svojoj 39. godini stradao je u Staljinovim čistkama.

Gotovo svi savremenici koji su pisali o Olejnikovu slažu se da je bio izuzetna osoba, a neki od njih govore i o njegovoj genijalnosti. Iako njegove pesme za odrasle nisu objavljivane, Olejnikov je znatno uticao na književne tokove svog vremena, a u velikoj meri je doprineo uobličavanju sovjetske književnosti za decu. Uređivao je nekoliko časopisa i smatrao je časopis samostalnom književnom formom. Pojavljuje se i kao književni junak u delima mnogih svojih kolega (Mihaila Slonimskog, Nikolaja Zabolockog, Danila Harmsa i dr.). Poseban značaj imaju njegovo druženje s Danilom Harmsom i Aleksandrom Vedenskim i pripadnost ruskim apsurdistima. On nije bio član grupe Oberiu, ali pripadao je mnogo trajnijoj skupini „Činari“, koja je imala sličan sastav. Ovu grupu su, pored Danila Harmsa, Aleksandra Vedenskog i samog Olejnikova, činili Jakov Druskin, Leonid Lipavski i Tamara Lipavska.

Olejnikov je napisao stotinak pesama i dve poeme. Pesme su isprva nastajale kao prigodne, bez ambicije, da bi s vremenom, uoči smrti, pesnik počeo da sastavlja knjigu. Recepcija njegovog dela razvija se u dva pravca. Jedni ga smeštaju u okvir apsurdne književnosti i vide u njemu predstavnika oberiutske struje – uprkos tome što su njegove pesme razumljivije i pristupačnije od pesama njegovih kolega i što u potpunosti odgovaraju formalnim zahtevima tradicionalne književnosti. Drugi ga u većoj ili manjoj meri odvajaju od oberiutskog društva i vezuju za bogatu tradiciju ruske satirične i humoristične poezije, na koju se on nesumnjivo oslanja i nadovezuje.

Ipak, najubedljivije tumačenje ponudila je Lidija Ginzburg, koja smatra da su pesnika oblikovale dve naizgled nespojive tradicije – tradicija satirične poezije i tradicija Vladimira Hlebnjikova. Iz ovog spoja raznorodnih tradicija nastao je pesnik jedinstvenog izraza. Lidija Ginzburg smatra da je Olejnikov otišao dalje od Zabolockog, Harmsa i Hlebnjikova u stvaranju novog jezika.

Olejnikov piše višeznačnu šaljivu poeziju koristeći klasične forme – prigodnu i pohvalnu pesmu, poslanicu, odu, basnu, baladu, poemu, koje ispunjava novim sadržajem.

U ovom izdanju predstavljeno je skoro celokupno pesničko stvaralaštvo Nikolaja Olejnikova.