CIMETASTE PRODAVNICE

Roman Pamtivek i druga doba, objavljen u Poljskoj još 1996, predstavljao je ne samo prelomnu tačku u književnom razvoju Olge Tokarčuk, nego i svojevrsni zaokret u fabuli poljskog romana. Još tada, polovinom devedesetih godina, kritičari su proglasili Olgu Tokarčuk za nadu poljske proze i ona je munjevito stekla naklonost čitalaca kako u zemlji, tako i u svetu. Ova knjiga je osvojila veliki broj književnih nagrada i priznanja, a uvrštena je i u obaveznu srednjoškolsku lektiru. To je neobičan roman, bajka o svetu, porodična saga u magičnoj atmosferi poljske provincije, roman-reka neobične konstrukcije koja odražava geometrijsku predstavu savršenstva i punoće.

„Otkako pamtim, želela sam da napišem ovakvu knjigu. Da stvorim svet i da ga opišem. To je povest sveta koji, kao i sve što postoji – rađa se, živi i umire. Mit je univerzalni obrazac ljudske sudbine, mitovi su riznica univerzalija“ – kaže Olga Tokarčuk. Takav je i njen Pamtivek – metafora sveta, života, ljudi koji po svaku cenu i s različitim uspehom nastoje da daju smisao svom životu.

Roman „Prijatelji metafizike“ na drugačiji način govori o metafizici, filozofiji, psihologiji, muzici, slikarstvu, generalno o nauci i umetnosti. Ali i o običnom životu u kome se opaža do sada neopaženo. Iz toga je nastala ova zbirka koja sadrži 105 kratkih priča ispričanih delom sa dvojicom večnih prijatelja, u periodima njihovih dokolica, akcija i reakcija, kao i onih nastalih iz aktivnih i retroaktivnih opažanja. Zato su ušle u ovu zbirku, to jest „dnevnik retroaktivnih događaja” – dnevnik koji dira prošlost, menja je, menja i autora, akauzalno to radi, onostrano, posledično-uzročno, čarobno. Kako autor kaže, teme su na ivici apsurda, cepaju vreme, lome prostor i sve to iznova povezuju metafizičkim kopčama. Ovim romanom književnost otkriva novi nadrealizam i novu filozofiju za ličnu upotrebu.

Podigavši težak zastor što je štiti od pogleda, u zbirci Muva Pirandelo nas vodi u najskrivenije meandre duše, nemilosrdno je istražujući. U pripovetkama zbirke U tišini, zagonetka „monstruoznosti“ života, neprestane spremnosti da se čini i podnosi zlo, obrazuje klupko nerazmrsivih niti: ne samo da je nemoguće razlikovati ulogu žrtve od uloge dželata već je jednako teško utvrditi da li to zlo dolazi iznutra ili spolja.

Ako nova literatura počiva na arhivskoj literarnoj građi, ako živi u kući legata, onda neka večno počiva na čemu god ugodnom za večnopočivšeg, taman bilo i na staroj leksici i negdašnjoj fælš-gramatici, i neka joj bude isto tako počivši-ugodno na istoj toj, klasičnoj, mainstream pliš-semantici. Sve novo neka odmah ostari, ne bi li linijom bez otpora zavredelo, i u sve se lektire zanavek zapljunulo i zavelo. Ako nije tako, onda čemu iskopine, čemu artefakti, da li uopšte treba istraživati zaostavštinu? Ako treba svoje srce slušati i poslušati, ima li se šta čuti? Da li legati postaju robovlasnici naše mašte, i to tako da su legati vlasnici, a mašta robovi? Da li smo za sigurnu kuću u kojoj bi da tražimo spas od zaostavštine? Da li smo uzalud bili ambiciozni? Koliko čovek mora biti sam da bi bio slobodan? Ili je možda dovoljno samo da bude siromašan duhom i da pusti da stvari teku uzvodno. Naši junaci, literarni arheolozi, ipak su na jednom timskim sastanku odlučili da krenu da kopaju i istražuju. Da preuzmu rizik potencijalne otupelosti duha, ideje i inspiracije, te da pomire i namire: legate sa svojim srcem, stare Mahere sa svojom kulturom, kao i svaku vrstu raspolućenosti usled svekolike bipolarnosti sveta. Mitska epopeja „Coix delta planeta” sve priče o literarnim iskopinama smešta u ediciju „Artefakti”, koja vam donosi 23 priče iz podzemlja, iz Hada, gde se mrak plete vidicima, a svet oblikuje apsurdima.