ČITAM ŽIVOT SVOJ

Rodion Ščedrin je jedan od najvećih ruskih kompozitora, koji je priznat kao klasik ne samo u svojoj ze mlji, već i u celom svetu. Životni saputnik genijalne balerine Maje Plisecke. Smeli inovator koji je u muzičku harmoniju uneo savremeni ritam.

Njegov put ka slavi bio je težak i trnovit. Kroz kakva iskušenja je morao da prođe? Koliko teškoća je trebalo da savlada? Koliko puta je trebalo da odustane od kompromisa sa sopstvenom savešću i potčini se volji svemoćnog sistema?

O tome – kao i o mnogo čemu drugom – najbolje će nam ispričati sam Rodion Ščedrin u svojim Autobiografskim zapisima.

„Dvadeset šestog novembra 1993. godine u Moskvi sam završila svoju knjigu Ja, Maja Plisecka…
Prošlo je trinaest godina. Tokom svih tih godina neumorno mi je postavljano pitanje: ’Hoće li biti nastavka?’ Ja sam iskreno odgovarala – Zašto? Najvažnije u mom životu se već dogodilo.
Može li čitaocima biti interesantna priča ruske balerine koja je napustila scenu?
Pa ipak, za proteklih trinaest godina mnogo štošta se desilo. Čak, veoma mnogo…“

… „U ovoj knjizi pričam o svom životu i njegovim peripetijama, brigama, teškoćama i radostima u periodu od 1994. do 2006. Bile su to godine kada se moja domovna tragično komešalau potrazi za istinom, a pri tome se svakim korakom sve više udaljavala od nje.“

Teško je odrediti žanr ovog dela. Sam naslov sugeriše  uspomene, dok ga autor  definiše kao „dnevnik-esej“.

Prevodilac: Ljubica Rosić, Povez: BROS , Format: A5

U ovom delu Brandis se obračunava i sa vlastitom prošlošću, odnosno pokušava da objasni sebi i drugima, zašto je bio u partiji. U nju je kako kaže „ušao i izašao iz istih razloga: verujući da je moguće popravljanje zla. U prvom slučaju to zlo bili su fašizam i ratni zločini, u drugom zlo koje je komunizam napravio. Dosta kasno sam razumeo da cilj ne opravdava sredstva i da nepravedna sredstva uništavaju cilj.“

Бошко И. Бојовић, историчар, филолог, социолог, редовни професор на Универзитету друштвених наука у Паризу (Ecole des Hautes Etudes en Sciences Sociales), редовни професор на University for Peace and Developement established by the United Nations, Београд.  Аутор шеснаест монографија и преко 190 научних и стручних публицистичких радова у домаћим и страним научним издањима. Његово научно-истраживачко интересовање обухвата историју средњег века, новог века и савремену историју Балкана, филологију, историју средњовековне књижевности и епске народне књижевности, историју и социологију религије, као и геополитику Југоисточне Европе.

Од раног средњег века до друге половине XIХ века Срби су аутохтоно становништво Косова и Метохије, на чијем простору nредстављају изразито већинску популацију. Три века етничког насиља, погрома, принудне промене вере, отимачине и масовних злочина, било је nотребно да се српска већина од преко 90% претвори у мањину под освајањима и демографским притиском из суседне Албаније. Овај дуготрајни историјски процес пo правилу се дешава у непосредној служби доминације великих сила, Турске, Аустроугарске, Италије, Немачке, све до актуелног глобалног, као и регионалног хегемона. Најбољи доказ рушилачког карактера албанског освајања Косова и Метохије јесте стање културне баштине на простору на коме албански елемент није успео да сагради ниједан споменик вредан историјског културног наслеђа. Као једини изузетак може се сматрати Синан пашина џамија саграђена, у време турске доминације, од камена за ту сврху разрушеног манастира Светих Арханђела код Призрена. Кулминацијом насиља и бесчашћа најдрагоценије сведочанство српског средњевековног културног и духовног континуитета може вољом УНЕСКО прећи у надлежност њених вековних и дојучерашњих рушитеља. Чланством у овој агенцији прејудицира се пpитoм чланство Косова у Уједињеним нацијама као завршни чин легализације глобалног безакоња. Лобирањем, притисцима и манипулацијом од стране међународних предатора, ове међународне установе губе на тај начин смисао и сврху свог постојања. Отуђење кутурног наслеђа, стварно и симболично затирање и caмих трагова постојања српског народа на Космету, јесте антицивилизацијски чин којим такозвана међународна заједница означава одсудни акт свог рушилаачког беспоретка. Војна агресија 1999. и скандал препуштања културног блага његовим пљачкашима и рушитељима јесте климакс колико и почетак краја опсесивне доминације са њеним погубним последицама у међународним односима.