CRVENA FARBANA KOSA

Olga Tokarčuk je izuzetan predstavnik savremene poljske književnosti, a za ovo monumentalno delo, 2015, po drugi put dobila je nagradu NIKE, najveće priznanje koje se dodeljuje poljskim piscima.

Radnja romana Knjige Jakovljeve događa se u važnom periodu poljske istorije, odnosno pred početak nasilnih podela njenih teritorija između velikih sila. Taj prostor i to vreme, poznati poglavito iz dela Henrika Sjenkeviča, Olga Tokarčuk prikazuje iz drugačije perspektive, otkrivajući nam drugu stranu istorije, obeležene suživotom više različitih kultura – koegzistencijom hrišćanstva, judaizma i islama – mnogojezičnu sredinu umnogome bližu Istanbulu nego Parizu.

U feudalnom, rigidno hijerarhizovanom svetu u kome je religijski ključ determinisao ljudske sudbine, iznebuha i gotovo niotkuda pojavljuje se mlad i beskompromisan čovek koji će promeniti živote velikog broja savremenika koji su ga sledili.

Podigavši težak zastor što je štiti od pogleda, u zbirci Muva Pirandelo nas vodi u najskrivenije meandre duše, nemilosrdno je istražujući. U pripovetkama zbirke U tišini, zagonetka „monstruoznosti“ života, neprestane spremnosti da se čini i podnosi zlo, obrazuje klupko nerazmrsivih niti: ne samo da je nemoguće razlikovati ulogu žrtve od uloge dželata već je jednako teško utvrditi da li to zlo dolazi iznutra ili spolja.

„Filozofski roman, koji je počeo romantičarskim meditacijama o prosvećenosti, o sreći i putevima spoznaje, završio je romantičnom utopijom.”

„Pisac Ruskih noći je, bez sumnje, išao svojim posebnim putem, drugačijim i od zapad-njačkog i od slovenofilskog. Sa slovenofilima ga je istinski povezivalo samo jedno: romantičarski karakter njegove koncepcije istorije. Iza njegovih proročanstava o Rusiji, iza snažne apologije ruske misli i osnova ruskog života, stajala je uzvišena istina snova, a malo šta je rečeno o savremenoj istinskoj stvarnosti. V. Odojevski je svoje snove poistovetio sa stvarnošću. Filozofski roman, koji je počeo romantičarskim meditacijama o prosvećenosti, o sreći i putevima spoznaje, završio je romantičnom utopijom.”

J. A. Majmin

Ovo je priča o sudskom procesu Seilora i Davida o autorskim pravima na svojinu novog, podzemnog intelekta Hada. Na sceni je sukob krajnosti koje nisu osvestile suprotno postojanje. Vrhunac plagiranja je kada to uradite čoveku koji hoda kroz više dimenzija od vas, čiji je svet po svakom pravcu bipolaran, a pravaca je mnogo. Šta možete nego da ga projektujete na svoj mali svet, da ga svedete na ziher-cuker-mainstream model, dok jedino takav poznajete. Jer ste maher prosečnosti i zovete se Seilor. Ali ne! David je neko drugi. Njegovo delo je iz praiskona poteklo, dakako niklo da se dira sa najdubljim arhetipskim slojevima duše. Kao takvo, na krilima je večnih vrednosti i ne brine za sudbinu koja ne postoji. Seilor ne vidi dve ličnosti u jednoj, ne razlikuje naličje od lica, senku od persone, svi su mu isti, jednoumni. Maši u prikazu karaktera glavnog junaka u „svom” serijalu. Tako pravi ključnu grešku, David ga na sudu čeka krunskim dokazom…