Romani i priče
Svetska književnost
Sabrana dela
Rečnici
Poezija
Književnost za mlade
Istorija, memoari i biografije
Filozofija
Eseji
Džepna knjiga
Dodajte neki proizvod u korpu da biste nastavili kupovinu.
Ljudmila Jevgenjevna Ulicka, najznačajnija savremena ruska književnica, rođena je u Moskvi gde je završila biologiju na MGU 1968. godine. Jedno vreme radila je u genetičkoj laboratoriji, a onda je ostala bez posla u vreme cvetanja samizdata jer je pronađena pisaća mašina na kojoj je prekucavala zabranjeni roman. Tako se završila njena naučna karijera i otpočela književna, u prvo vreme živela je od pisanja drama i scenarija za pozorišta, radio i televiziju.
Popularnost stiče prvo na Zapadu, za roman Medeja i njena deca u Francuskoj dobija prestižnu nagradu Medicis. Zatim slede nagrade Moskva-Pen, Guieppe Acerbi (Italija).
Prvi zapažen uspeh u Rusiji postiže kratkim romanom Sonječka 1994. Potom slede zbirke pripovedaka Siromašni rođaci 1994, novela Veseli ispraćaj 1998, zbirke priča Ljaljina kuća 1999, Cirih 2002, Jadni, zli, voljeni 2002, Providne priče 2003. Za roman Slučaj Kukocki 2001. godine dobija jednu od najprestižnijih nagrada u Rusiji „Smirnof-Buker“. Najnoviji roman Iskreno vaš Šurik objavljen je 2004. a najnovija zbirka pripovedaka Ljudi našeg cara 2005. godine.Za roman “Danijel Štajn, prevodilac”, Ljudmila Ulicka dobila je (2008) najveću rusku nagradu “Boljšaja knjiga” (“Velika knjiga”)
Lagan, duhovit, prožet ljubavlju, peti roman Ane Gavalde predstavlja omaž srećnoj braći i sestrama, napornim snahama, klasicima pop i rok muzike, domaćim vinima Loarskog kraja i pekari Pidun.
Simon, najstariji brat, i sestre Lola i Garans beže s porodične svadbe koja se, po svemu sudeći, ne bi mogla lako podneti, da bi posetili Vensana, svog najmlađeg brata, sezonskog vodiča u nekom zabačenom dvorcu u francuskoj provinciji. Ostavljajući za sobom neko dečurliju, neko suprugu, neko razvod, brige i društvene obaveze, oni sebe časte poslednjim zbilja lepim danom poput onih iz detinjstva, danom koji su oteli od svoje svakodnevice odraslih ljudi.
U zbirci „Radosni pozdrav“, uprkos njenom nazivu, dominira prevashodno pogrebna tema koja se u većini pripovedaka provlači kao konstantan nagoveštaj, dok nam zbirka „Usamljeni čovek“ poručuje da samoća često može da nam pomogne da razumemo ono čega nikad nismo bili svesni, ali da ponekad može i da nam naudi, u zavisnosti od toga kako je usmerimo.
NOBELOVA NAGRADA ZA KNJIŽEVNOST 1934. GODINE!
Ako nova literatura počiva na arhivskoj literarnoj građi, ako živi u kući legata, onda neka večno počiva na čemu god ugodnom za večnopočivšeg, taman bilo i na staroj leksici i negdašnjoj fælš-gramatici, i neka joj bude isto tako počivši-ugodno na istoj toj, klasičnoj, mainstream pliš-semantici. Sve novo neka odmah ostari, ne bi li linijom bez otpora zavredelo, i u sve se lektire zanavek zapljunulo i zavelo. Ako nije tako, onda čemu iskopine, čemu artefakti, da li uopšte treba istraživati zaostavštinu? Ako treba svoje srce slušati i poslušati, ima li se šta čuti? Da li legati postaju robovlasnici naše mašte, i to tako da su legati vlasnici, a mašta robovi? Da li smo za sigurnu kuću u kojoj bi da tražimo spas od zaostavštine? Da li smo uzalud bili ambiciozni? Koliko čovek mora biti sam da bi bio slobodan? Ili je možda dovoljno samo da bude siromašan duhom i da pusti da stvari teku uzvodno. Naši junaci, literarni arheolozi, ipak su na jednom timskim sastanku odlučili da krenu da kopaju i istražuju. Da preuzmu rizik potencijalne otupelosti duha, ideje i inspiracije, te da pomire i namire: legate sa svojim srcem, stare Mahere sa svojom kulturom, kao i svaku vrstu raspolućenosti usled svekolike bipolarnosti sveta. Mitska epopeja „Coix delta planeta” sve priče o literarnim iskopinama smešta u ediciju „Artefakti”, koja vam donosi 23 priče iz podzemlja, iz Hada, gde se mrak plete vidicima, a svet oblikuje apsurdima.
storija jednog grada predstavlja satirični prikaz ruske istorije iz pera jednog od najvećih ruskih satiričara. Savremenici su ga poredili sa Sviftom i Gogoljem.