Romani i priče
Svetska književnost
Sabrana dela
Rečnici
Poezija
Književnost za mlade
Istorija, memoari i biografije
Filozofija
Eseji
Džepna knjiga
Dodajte neki proizvod u korpu da biste nastavili kupovinu.
Konstantin Nikolajevič Leontjev (1831-1891) je odrastao na porodičnom imanju Kudinovo, u Kaluškoj guberniji. Završio je gimnaziju u Kalugi, upisao se na medicinski fakultet u Moskvi. Kao lekar, dobrovoljno je otišao na Krimsko ratište; za vreme ratnih operacija vršio je i amputacije u blizini fronta. Po izlasku iz vojske tri godine je bio kućni lekar na imanju barona D.G.Rozena u Nižegorodskoj guberniji, a 1860. je odlučio da ostavi medicinu zbog književnosti.
Prvo delo koje je objavio, 1854. godine, jeste duža pripovetka Zahvalnost. Usledila su i druga dela koja pripadaju piščevom ranom stvaralaštvu – Noć u pčelinjaku (1857), Leto na salašu (1855), Dan u selu Bijuk-Dorte (1858). Najoriginalnije delo iz ranog perioda je roman Podlipke (1861), a napisao je i romane U zavičaju (1864), Drugi brak (1860) i Ispovest muža (1867). Usledila su dela posvećena balkanskoj tematici, svojevrstan ciklus romana i pripovesti koji je kasnije objedinio u knjigu Iz života hrišćana u Turskoj. Pisao je i ciklus romana Reka vremena, koji je uništio 1871. godine.
Iako mu je književno priznanje došlo tek u skorije vreme, po stvaralačkim dometima Konstantin Leontjev stoji rame uz rame sa Tolstojem i Dostojevskim.
U autobiografskoj noveli Slomljena krila, objavljenoj u Njujorku 1912. godine, Džubran Halil Džubran govori o svojoj prvoj romansi, koju je doživeo sa devojkom po imenu Hala Daher, za vreme školovanja u Bejrutu. Lirskim tonom Džubran govori o ljubavi kao svetom i neponovljivom osećanju koje nam podjednako daruje nebesku radost i nepodnošljiv bol. Više od četrdeset godina ova novela bila je arapski bestseler. O njoj je sam Džubran mislio da je najbolje što je ikada napisao. Ovo poetično delo, koje govori o ljubavi, slatkoj i gorkoj, radosnoj i tužnoj, govori, zapravo, o nevidljivoj sili koja upravlja svetom. Ljubav je za njega platonska, romantična i spiritualna. Ljubav se racionalno ne dokučuje. Kada volimo, Bog nije u našem srcu, već ljubavlju dosežemo Božje srce. Ljubav je jaka kao smrt. Menja, ali ostaje nepromenjena.
„Znao sam da su moje prijateljice na nasipu, ali nisam ih video dok su one prolazile ispred nejednakih morskih brežuljaka, u dnu kojih se, uzdignut na jednom od plavičastih vrhova kao kakva talijanska varošica, razabirao nponekad, u pavedrini, majušniu Rivabel, do tančina izvajan suncem. Nisam video svoje prijateljice, ali (dok je do mog prozora dopirala vika prodavaca novina, „novinara“ kako ih je Fransoaz zvala, dozivanje kupača i dece koja su se igrala, što se sve prodevalo kao krici morskih ptica kroz šum talasa koji su blago zapljuskivali), slutio sam njihovo prisustvo, čuo njihov smeh obavijen, kao smeh Nereida, blagim valjanjem talasa po obali koje mi je dopiralo do ušiju. „Gledale smo, rekla bi mi uveče Albertina, „nećete li sići. Ali kapci na vašim prozorima ostali su zatvoreni čak i za vreme koncerta.““
Gazdanov je celog života pisao priče i ostvario je izvanredan domet kao pripovedač. Napisao je preko četrdeset priča.
Prve, veoma romantične priče govore o građanskom ratu u Rusiji i u njima se još može zapaziti uticaj savremene sovjetske proze („Povest o tri neuspeha“, „Priče o slobodnom vremenu“, „Društvo osmice pik“, „Drugarica Brak“). Zatim se tematski dijapazon širi. Među njegovim pričama su priče i sa ruskim i sa francuskim junacima, priča o legendarnom boravku Edgara Alana Poa u Rusiji („Avanturista“), priča o reinkarnaciji („Uspomena“), kemp priča („Smrt gospodina Bernara“), priča o putovanju u Indiju („Bombaj“).
