DUH ALEKSANDRA VOLFA

Leontjev, poput svojih nešto starijih književnih savremenika Ivana Turgenjeva, Fjodora Dostojevskog i Lava Tolstoja, slika ruski život iz perspektive aristokratije, privilegovanog društvenog sloja kojem je i sam pripadao. Ali, za razliku od Tolstojevih „divnih ljudi“, za razliku od ekscentrika koji često prerastaju u karikature pod perom Fjodora Dostojevskog, junaci Konstantina Leontjeva portretisani su uzdržano, precizno i nepristrasno. Leontjeva je privlačila puškinska jednostavnost, a „gogoljevski šinjel“ bio mu je neudoban. On je sebi postavio za cilj da svoje junake niti unižava niti idealizuje, to jest da što vernije i tačnije prikaže ljudsku prirodu.

Bezumnik predstavlja veliki zaokret u Džubranovom književnom radu, ne samo zato što je prvo koje je napisano na engleskom jeziku, nego i zato što žestina karakteristična za njegove ranije spise, ustupa mesto kontemplaciji i duhovnom uzdizanju. Dok književna kritika u Americi pozdravlja „ove poeme i parabole koje poseduju vlastitu muziku, otmenost, naivni šarm i strukturalnu simetriju…“, Mej Zijada ih smatra mračnim i okrutnim. „Koje je dobro za čoveka da dobije pohvale celog sveta, a da ne dobije od Mej“, setno joj prigovara u pismu od 7. februara 1919.

„Pitate me kako sam postao bezumnik. Ovako se to zbilo: jednog dana, davno pre no što se rodiše mnogi bogovi, probudio sam se iz dubokog sna i video da su mi ukrali sve moje maske – sedam maski koje sam svojeručno napravio i nosio kroz sedam života – i potrčah bez maske ulica punim ljudi uz krike: „Lopovi, lopovi, prokleti lopovi“.
Muškarci i žene smejaše mi se, a neki pobegoše u kuće, strahujući od mene.
A kad stigoh do tržnice, neki mladić, koji je stajao na vrhu kuće, povika: „Evo ga bezumnik!“ Podigoh pogled da ga vidim i sunce mi poljubi ogoljeno lice, po prvi put. Po prvi put sunce poljubi moje ogoljeno lice i u mojoj duši se razgore plam ljubavi prema suncu i nisam želeo više svoje maske. I kao u zanosu povikah: „Blagosloveni, blagosloveni da su lopovi koji mi ukradoše maske!“
I tako sam postao bezumnik.“

„Nekih dana, ipak, ali retko, došla bi ona njemu popodne, prekinula bi njegove sanjarije ili onu studiju o Vermenu na koju nedavno beše ponovo prionuo. Došli bi da mu kažu da je gđa de Kresi u malom salonu. On bi otišao tamo i kada bi otvorio vrata, na Odetinom licu, čim bi ugledala Svana, sa rumenilom pomešao bi se osmeh, menjajući joj oblik usta, pogled očiju, oblinu obraza. A kad bi ostao sam, pred očima je opet video taj osmeh, i onaj sinoćni, i onaj kojim mu je odgovorila, u kolima, kada ju je upitao nije li joj neprijatno dok joj namešta orhideje; a Odetin život za sve ostalo vreme, pošto o njemu ništa nije znao, javljao mu se kao neodređena i bezbojna pozadina, nalik na one Vatoove studije po kojima su bezbrojni osmesi razasuti svuda, u svim položajima, nacrtani olovkom u tri boje na svetlosmeđoj hartiji… Ta jednostavna skica potresla bi Svana, jer bi mu odjednom pokazivala da Odeta ima i jedan život koji nije sav njegov; želeo je da zna kome je to želela da se svidi u toj toaleti koju nije poznavao; zaricao se da će je pitati kuda je to išla u tom trenutku, kao da je u celom bezbojnom – gotovo nepostojećem, jer njemu nevidljivom – životu njegove ljubavnice postoji samo jedna stvar izvan osmeha njemu upućenih: kako ona korača, sa šeširom „a la Rembrant“, s kitom ljubičica na grudima…“

Gazdanov je celog života pisao priče i ostvario je izvanredan domet kao pripovedač. Napisao je preko četrdeset priča.
Prve, veoma romantične priče govore o građanskom ratu u Rusiji i u njima se još može zapaziti uticaj savremene sovjetske proze („Povest o tri neuspeha“, „Priče o slobodnom vremenu“, „Društvo osmice pik“, „Drugarica Brak“). Zatim se tematski dijapazon širi. Među njegovim pričama su priče i sa ruskim i sa francuskim junacima, priča o legendarnom boravku Edgara Alana Poa u Rusiji („Avanturista“), priča o reinkarnaciji („Uspomena“), kemp priča („Smrt gospodina Bernara“), priča o putovanju u Indiju („Bombaj“).