HAMSIN 51

Dodatak Bugenvilovom putovanju objavljen je posle Didroove smrti, 1796. Bugenvilovo Putovanje oko sveta dnevnik je putovanja u vremenu od 1766. do 1769, preduzetog na podsticaj Luja XV, a na brodu su se nalazili i botaničari, prirodnjaci, astronomi. Oslanjajući se na Bugenvilovu knjigu, Didro u Dodatku gradi razmišljanje koje se bavi etikom, ali i predstavlja začetke moderne sociologije, antropologije, psihologije, seksologije, začetke tradicije čiji će najlepši cvetovi postati Levi-Stros, Fuko.

U veku velikih geografskih otkrića, Didro na svoj način komentariše evropsko samozadovoljstvo i oholost otkrivenim novim svetovima, za koje se podrazumeva da pripadaju istraživačima, osvajačima, konkvistadorima i lovcima na duše.

Didroov glas je glas stanovnika novootkrivenih ostrva, egzotičnih kontinenata. Didroov „divljak“, često toliko iznad svojih porobljivača, iznenađujuće je moderan, i u potpunosti pripada 21. veku. S kojim pravom, pita Didro, s kojim pravom, pita „divljak“ vi, oholi evropski vojnici, prisvajate naša bogatstva, naše uvale, plaže, palme, žene, uništavate našu veru, jezik, običaje? U više od dva veka nastavljanja takve evropske prakse, niko nije napisao tako oštar i žustar, gorak pamflet koji pod znak pitanja stavlja sve običaje, sva „prirodna prava“ evropske civilizacije koja, videćemo u Didroovim oštrim dijalozima itekako može i sama biti stavljena pod znak pitanja, a možda i nikad tako dobro i duhovito kao u „Dodatku Bugenvilom putovanju“. Iznenađujuće je da ovo krljučno filozofsko delo osamnaestog veka do sada nije bilo prevedeno na srpski jezik.

Forma Didroovog dela dijaloška je, a jedna od njenih odlika je mise en abyme, postupak koji u slikarstvu podrazumeva sliku u slici. Ovakav postupak nas uvodi u svet igre, filozofske igre, na koju nas upućuje i autorov komentar, autoironijski, „kroz nešto žestoko i divlje čini mi se da pronalazim evropske ideje i načine mišljenja“. Tahiti, onako kako ga je opisao Didro, ima sve odlike utopije, ali za razliku od drugih sličnih, nad ovom autor ostavlja znak pitanja: da li su svi koncepti zamišljenog društva toliko dobri?

Na praznoj pozornici, na kojoj se održava proba upravo jedne Pirandelove drame, pojavljuje se šest lica u potrazi za piscem koji bi napisao i izveo njihovu životnu dramu. Direktor, zainteresovan njihovom pričom, pristaje da se postavi na scenu, ali u toku probe njihova stvarna drama prerasta u tragediju koja preusmerava prvobitnu ideju u sasvim neočekivanom pravcu.
 

Ovo je prvi srpski prevod Grasijanovog „Orakula“ sa španskog izvornika. Korišćen je faksimil koji je 1958. u Buenos Airesu objavio Horhe M. Furt, kao i madridsko izdanje Migela Romera Navare iz 1954.godine.

Tri stotine aforizama „Orakula u svakoj prilici“ (1647) predstavljaju sažeto uputstvo o životnom dovijanju. Za postizanje uspeha na pozornici svakodnevice, Grasijan razrađuje makijavelističku strategiju zasnovanu istovremeno na prikrivanju i pokazivanju, na iskrenosti i dvoličnosti. Oprez i ljubaznost kod njega su samo načini da se drugi što lakše zaskoči i pridobije. „Kako se reklamirati“ bi mogao da glasi naslov ovog priručnika u savremenom svetu.

I dalje se ne usuđujem tvr­diti da je Fedra zapravo moja najbolja tra­gedija. Ostavljam čitaocima i vremenu da proce­ne njenu pravu vrednost. Ali mogu da potvrdim da nisam napisao nijednu u kojoj bi vrlina bila više istaknuta nego u ovoj. U njoj se i najmanje greške strogo kažnjavaju. Na samu pomisao na zločin ovde se gleda kao na zločin sâm. Ljubavne slabosti su istinske mane. Strasti u njoj postoje samo da bi se prikazalo rasulo koje izazivaju, a greh je obojen bojama koje ga ističu i izazivaju gnušanje prema njegovoj izopačenosti. Tom cilju morali bi da teže svi koji rade za publiku. A baš tome su i prvi pesnici tragedija davali prednost. Njihovo pozorište bilo je škola u kojoj se vrlinama podučavalo jednako dobro kao i u filozofskim.

(Žan Rasin)