ISTORIJA JEDNOG GRADA

Antoan de Sent Egziperi rođen je 1900. godine u Lionu, u plemićkoj porodici. Rano je pokazao interesovanje za književnost i talenat za slikanje; jedno vreme je studirao arhitekturu, pre nego što je odlučio da postane profesionalni pilot. Uprkos nežnom zdravlju, uspeo je da stekne diplomu prvo vojnog, a potom civilnog pilota i zaposli se 1926. u avionskoj kompaniji koja je održavala poštu na liniji Tuluz – Dakar. Doživljaje u Africi i Južnoj Americi opisao je u knjigama Pošta za jug (1929) i Noćni let (1931), za koji dobija prestižnu književnu nagradu „Femina“. Po izbijanju Drugog svetskog rata, 1939, Sent Egziperi je mobilisan i ističe se velikom hrabrošću, za šta je odlikovan Ratnim krstom, jer je nastavio, u svom izviđačkom avionu bez naoružanja, da snima neprijateljske linije iako je bio pogođen. Na samom početku rata objavljen je njegov roman Zemlja ljudi (1939), koji dobio Veliku nagradu za književnost Francuske akademije.
Posle sklapanja primirja između poražene Francuske i pobedničke Nemačke u junu 1940, on odlazi u Sjedinjene Države, gde će se svesrdno zalagati da Amerika uđe u rat na strani saveznika. Tu objavljuje romane Ratni pilot (1942) i Mali princ (1943), dok se Pismo taocu (1943) pojavljuje u Francuskoj.
Aprila 1943. priključuje se savezničkoj vojsci u Tunisu sa željom da učestvuje u borbama kao pilot-lovac. Međutim, njemu će, zbog slabog zdravlja, poveravati samo izviđačke misije. Sa jedne od tih misija, 31. jula 1944, kada je snimao neprijateljske brodove u Marsejskom zalivu, nije se vratio. Olupina njegovog aviona izvađena je iz mora gotovo šezdeset godina kasnije.

Olga Tokarčuk je izuzetan predstavnik savremene poljske književnosti, a za ovo monumentalno delo, 2015, po drugi put dobila je nagradu NIKE, najveće priznanje koje se dodeljuje poljskim piscima.

Radnja romana Knjige Jakovljeve događa se u važnom periodu poljske istorije, odnosno pred početak nasilnih podela njenih teritorija između velikih sila. Taj prostor i to vreme, poznati poglavito iz dela Henrika Sjenkeviča, Olga Tokarčuk prikazuje iz drugačije perspektive, otkrivajući nam drugu stranu istorije, obeležene suživotom više različitih kultura – koegzistencijom hrišćanstva, judaizma i islama – mnogojezičnu sredinu umnogome bližu Istanbulu nego Parizu.

U feudalnom, rigidno hijerarhizovanom svetu u kome je religijski ključ determinisao ljudske sudbine, iznebuha i gotovo niotkuda pojavljuje se mlad i beskompromisan čovek koji će promeniti živote velikog broja savremenika koji su ga sledili.

Ako nova literatura počiva na arhivskoj literarnoj građi, ako živi u kući legata, onda neka večno počiva na čemu god ugodnom za večnopočivšeg, taman bilo i na staroj leksici i negdašnjoj fælš-gramatici, i neka joj bude isto tako počivši-ugodno na istoj toj, klasičnoj, mainstream pliš-semantici. Sve novo neka odmah ostari, ne bi li linijom bez otpora zavredelo, i u sve se lektire zanavek zapljunulo i zavelo. Ako nije tako, onda čemu iskopine, čemu artefakti, da li uopšte treba istraživati zaostavštinu? Ako treba svoje srce slušati i poslušati, ima li se šta čuti? Da li legati postaju robovlasnici naše mašte, i to tako da su legati vlasnici, a mašta robovi? Da li smo za sigurnu kuću u kojoj bi da tražimo spas od zaostavštine? Da li smo uzalud bili ambiciozni? Koliko čovek mora biti sam da bi bio slobodan? Ili je možda dovoljno samo da bude siromašan duhom i da pusti da stvari teku uzvodno. Naši junaci, literarni arheolozi, ipak su na jednom timskim sastanku odlučili da krenu da kopaju i istražuju. Da preuzmu rizik potencijalne otupelosti duha, ideje i inspiracije, te da pomire i namire: legate sa svojim srcem, stare Mahere sa svojom kulturom, kao i svaku vrstu raspolućenosti usled svekolike bipolarnosti sveta. Mitska epopeja „Coix delta planeta” sve priče o literarnim iskopinama smešta u ediciju „Artefakti”, koja vam donosi 23 priče iz podzemlja, iz Hada, gde se mrak plete vidicima, a svet oblikuje apsurdima.

Zanimljiva je sudbina Gogoljevih Mrtvih duša u srpskoj prevodnoj književnosti. Prvobitni Glišićev prevod (1872), rađen je zajedno sa Ljubomirom Miljkovićem. Početkom XX veka, Glišić se vraća prevođenju Mrtvih duša, ovoga puta samostalno, ali ga je smrt prekinula, te prevod završava Glišićeva sestra Stanka. Sticajem okolnosti, zbog smrti primarnog prevodioca, sve se ponovilo i u nastanku trećeg srpskog prevoda Mrtvih duša, koji je započeo čuveni slavista, komparatista i profesor univerziteta Radovan Lalić, a pošto ga je smrt sprečila u tome da završi prevod, to je učinila njegova žena Mira, 1987. godine.

Po rečima prof. dr Miodraga Sibinovića povodom ponovnog objavljivanja ovog dela, ovaj prevod uzima u obzir sva ranija stručna i naučna saznanja o romanu Mrtve duše, tumačenja pojedinih mesta, karakteristika Gogoljevog individualnog stila, vrlina i nedostataka ranijih prevoda na srpski, što mu obezbeđuje prisniji kontakt sa današnjim čitaocem, a izvorniku ništa ne oduzima od njegove autentične vrednosti, pošto Gogolj u poetiku Mrtvih dušaarhaičnost jezičkog izraza ne koristi kao svoje izražajno sredstvo.

Takođe, ponovno objavljivanje Mrtvih duša treba da podseti na novo čitanje klasika, na recepciju takvih dela kod modernog čitaoca. Jedni su ga čitali kao utemeljivača „fantastičnog realizma“, drugi kao „brata moderne dekadencije“, treći kao preteču Kafke, ili poetike apsurda, a najveći broj njih, poput Nabokova, smatra da su Mrtve duše u svom najdubljem sloju značenja zapravo posvećene univerzalnoj temi trivijalnosti u ljudskom životu.

Mira Lalić u pogovoru Mrtvih duša podseća da je Gogolj planirao da napravi delo poput Danteove Božanstvene komedije, koje bi se sastojalo iz tri dela, i gde bi mrtve duše, dobijajući kosmičku dimenziju, metamorfozirale u žive duše. Delo pod nazivom Čičikovljeve dogodovštine ili Mrtve duše – Poema počeo je da piše 1835. godine, završio ga je šest godina kasnije. Godine 1848. počeo je da piše II tom, koji je spalio 1852. Ostali su samo fragmenti. Paideino izdanje sadrži prvi tom, i fragmente drugog.