ISTORIJA JEDNOG GRADA

Zoran Živković je zadivljujuće ironičan autor čije se nadasve osobne vizije savršeno slažu s njegovom sumornom duhovitošću punom apsurda.

Ugledni pisac jednog jutra dobija imejl od anonimnog poštovaoca. Poruka sadrži „nedoličnu ponudu“: piscu se predlaže da napiše roman nad kojim bi autorstvo prepustio poštovaocu za prikladnu naknadu. Pisac je, naravno, zgranut, ali svejedno se upušta u dopisivanje s poštovaocem. Istovremeno mu prispevaju imejlovi od četvoro prijatelja s kojima je u gotovo svakodnevnoj prepisci. Jedino stvorenje s kojim pisac nije samo u virtuelnoj vezi i koje naizgled nema nikakve prozne ambicije jeste prostodušni i trapavi mačak Feliks…

Roman „Prijatelji metafizike“ na drugačiji način govori o metafizici, filozofiji, psihologiji, muzici, slikarstvu, generalno o nauci i umetnosti. Ali i o običnom životu u kome se opaža do sada neopaženo. Iz toga je nastala ova zbirka koja sadrži 105 kratkih priča ispričanih delom sa dvojicom večnih prijatelja, u periodima njihovih dokolica, akcija i reakcija, kao i onih nastalih iz aktivnih i retroaktivnih opažanja. Zato su ušle u ovu zbirku, to jest „dnevnik retroaktivnih događaja” – dnevnik koji dira prošlost, menja je, menja i autora, akauzalno to radi, onostrano, posledično-uzročno, čarobno. Kako autor kaže, teme su na ivici apsurda, cepaju vreme, lome prostor i sve to iznova povezuju metafizičkim kopčama. Ovim romanom književnost otkriva novi nadrealizam i novu filozofiju za ličnu upotrebu.

Ovaj roman priča o sudbini zlostavljanog deteta koje će se spasiti  zahvaljujući neobičnom susretu. Da bi je ispričala Gavalda izmišlja novi glas, novi jezik.

Reč je o sećanjima jedne dobro vaspitane devojke, kojoj su se u životu  loše otvorile karte. Suptilna  i uznemiravajuća i, nema sumnje,  najdivnija knjiga Ane Gavalde.

Bili, moja Bili, ta princeza skrhanog detinjstva  koja se probija kroz život sa lovačkom puškom u jednoj ruci i knjigom Ne igraj se ljubavlju u drugoj, najlepša je stvar koja mi se desila od kada pišem.                                

Ana Gavalda

Antoan de Sent Egziperi rođen je 1900. godine u Lionu, u plemićkoj porodici. Rano je pokazao interesovanje za književnost i talenat za slikanje; jedno vreme je studirao arhitekturu, pre nego što je odlučio da postane profesionalni pilot. Uprkos nežnom zdravlju, uspeo je da stekne diplomu prvo vojnog, a potom civilnog pilota i zaposli se 1926. u avionskoj kompaniji koja je održavala poštu na liniji Tuluz – Dakar. Doživljaje u Africi i Južnoj Americi opisao je u knjigama Pošta za jug (1929) i Noćni let (1931), za koji dobija prestižnu književnu nagradu „Femina“. Po izbijanju Drugog svetskog rata, 1939, Sent Egziperi je mobilisan i ističe se velikom hrabrošću, za šta je odlikovan Ratnim krstom, jer je nastavio, u svom izviđačkom avionu bez naoružanja, da snima neprijateljske linije iako je bio pogođen. Na samom početku rata objavljen je njegov roman Zemlja ljudi (1939), koji dobio Veliku nagradu za književnost Francuske akademije.
Posle sklapanja primirja između poražene Francuske i pobedničke Nemačke u junu 1940, on odlazi u Sjedinjene Države, gde će se svesrdno zalagati da Amerika uđe u rat na strani saveznika. Tu objavljuje romane Ratni pilot (1942) i Mali princ (1943), dok se Pismo taocu (1943) pojavljuje u Francuskoj.
Aprila 1943. priključuje se savezničkoj vojsci u Tunisu sa željom da učestvuje u borbama kao pilot-lovac. Međutim, njemu će, zbog slabog zdravlja, poveravati samo izviđačke misije. Sa jedne od tih misija, 31. jula 1944, kada je snimao neprijateljske brodove u Marsejskom zalivu, nije se vratio. Olupina njegovog aviona izvađena je iz mora gotovo šezdeset godina kasnije.