Romani i priče
Svetska književnost
Sabrana dela
Rečnici
Poezija
Književnost za mlade
Istorija, memoari i biografije
Filozofija
Eseji
Džepna knjiga
Dodajte neki proizvod u korpu da biste nastavili kupovinu.
Konstantin Nikolajevič Leontjev (1831-1891) je odrastao na porodičnom imanju Kudinovo, u Kaluškoj guberniji. Završio je gimnaziju u Kalugi, upisao se na medicinski fakultet u Moskvi. Kao lekar, dobrovoljno je otišao na Krimsko ratište; za vreme ratnih operacija vršio je i amputacije u blizini fronta. Po izlasku iz vojske tri godine je bio kućni lekar na imanju barona D.G.Rozena u Nižegorodskoj guberniji, a 1860. je odlučio da ostavi medicinu zbog književnosti.
Prvo delo koje je objavio, 1854. godine, jeste duža pripovetka Zahvalnost. Usledila su i druga dela koja pripadaju piščevom ranom stvaralaštvu – Noć u pčelinjaku (1857), Leto na salašu (1855), Dan u selu Bijuk-Dorte (1858). Najoriginalnije delo iz ranog perioda je roman Podlipke (1861), a napisao je i romane U zavičaju (1864), Drugi brak (1860) i Ispovest muža (1867). Usledila su dela posvećena balkanskoj tematici, svojevrstan ciklus romana i pripovesti koji je kasnije objedinio u knjigu Iz života hrišćana u Turskoj. Pisao je i ciklus romana Reka vremena, koji je uništio 1871. godine.
Iako mu je književno priznanje došlo tek u skorije vreme, po stvaralačkim dometima Konstantin Leontjev stoji rame uz rame sa Tolstojem i Dostojevskim.
Roman Beba (2002), koji je Mari Derjesek napisala posle rođenja svog sina, najintimnije je od svih njenih doasadašnjih dela, iako u knjizi ni majka ni beba nisu eksplicitno imenovane.
Niz zabeleški koje nam prenose svakodnevnu realnost materinstva inspirisan je pitanjima: Zašto u svetskoj književnosti ima tako malo knjiga koje se bave bebama? Kako se postaviti prema raznim, često kontradiktornim savetima koje majka dobija od svog okruženja? Kada beba počinje da razlikuje maternji od ostalih jezika? Šta je materinstvo? Zašto žene rađaju, a muškarci ne?
Ovo je priča o sudskom procesu Seilora i Davida o autorskim pravima na svojinu novog, podzemnog intelekta Hada. Na sceni je sukob krajnosti koje nisu osvestile suprotno postojanje. Vrhunac plagiranja je kada to uradite čoveku koji hoda kroz više dimenzija od vas, čiji je svet po svakom pravcu bipolaran, a pravaca je mnogo. Šta možete nego da ga projektujete na svoj mali svet, da ga svedete na ziher-cuker-mainstream model, dok jedino takav poznajete. Jer ste maher prosečnosti i zovete se Seilor. Ali ne! David je neko drugi. Njegovo delo je iz praiskona poteklo, dakako niklo da se dira sa najdubljim arhetipskim slojevima duše. Kao takvo, na krilima je večnih vrednosti i ne brine za sudbinu koja ne postoji. Seilor ne vidi dve ličnosti u jednoj, ne razlikuje naličje od lica, senku od persone, svi su mu isti, jednoumni. Maši u prikazu karaktera glavnog junaka u „svom” serijalu. Tako pravi ključnu grešku, David ga na sudu čeka krunskim dokazom…
NOBELOVA NAGRADA ZA KNJIŽEVNOST 1980.GODINE
Alber Kami je izuzetno cenio ovu knjigu. „Moj roman ga je – rekao je Miloš – podsećao na Tolstojevu prozu u njegovom detinjstvu:“
Josif Brodski je davno rekao za Česlava Miloša da je „najveći pesnik XX veka“.
Ovo je jedna od najboljih knjiga poljskog nobelovca, napisana u emigraciji, prikazuje glavnog junaka, dečaka Tomaša Dilbina koji živi u idiličnom litvanskom selu Ginji, u dosta realistički predstavljenoj Arkadiji. Najvažniji problem u knjizi je problem spajanja i neprestanog prožimanja dve kulture – poljske i litvanske.
Jedna od najboljih knjiga poljskog nobelovca, napisana u emigraciji, prikazuje glavnog junaka, dečaka Tomaša Dilbina koji živi u idiličnom litvanskom selu Ginji, u dosta realistički predstavljenoj Arkadiji. Najvažniji problem u knjizi je problem spajanja i neprestanog prožimanja dve kulture – poljske i litvanske. Odrastajući u litvanskoj sredini, mali Tomaš ne shvata da meša poljski jezik s litvanskim, što će kasnije postati uzrok mnogih njegovih poniženja, naročito u školi. Veoma rano je spoznao šta znači živeti na granici dve kulture. Mržnju Litvanaca prema Poljacima oseća naročito zbog svoje poljskosti i „gospodstva“.
Roman je povratak predelu detinjstva, otuda poetsko predstavljanje prelepih, zelenih pejzaža doline Ise. Zahvaljujući velikoj osetljivosti junaka u percipiranju sveta skoro svim čulima, čitalac može da oseti lepotu opisivanog predela. Uz sve to, u romanu ima mitologizacije, bajkovitosti, tako u Giniju „đavola ima više nego bilo gde“.
Knjiga ima dosta esejističkih elemenata, u kojima se uspomene prepliću sa istorijskom prespektivom. Mada dečak, Tomaš razmišlja o problemima života i smrti, o mestu čoveka u svetu, o njegovom odnosu prema prirodi, tako da se u romanu pojavljuju brojne filozofsko-moralne digresije. Roman takođe ima dosta autobiografskih elemenata.
Na kraju knjige, u uzbudljivoj sceni oproštaja majke i sina koji napuštaju litvansko selo Ginje i Dolinu Ise, autor ubacuje svoj komentar. Malom Tomašu želi sreću na budućem životnom putu i bolju budućnost. Autor je svestan da veliki svet može da promeni junaka, ali zna sigurno da Tomaš nikada neće zaboraviti zemlju svog detinjstva i da će sigurno čeznuti za izgubljenim zavičajem.
Sudbina Dmitrija Resa obeležena je dugim godinama borbe i patnje, ali i velikom ljubavlju koju je osećao prema jednoj ženi…
U večitom sukobu dobra i zla, ipak postoje naizgled obični, ali suštinski trenuci u kojima iznova pronalazimo smisao postojanja i hrabrost da volimo.
Odmerenim i ubedljivim stilom, Makin nam u ovoj knjizi dočarava snagu tih trenutaka. Njegovi junaci ih proživljavaju intenzivno, ali bez velikih reči, u samom srcu istorijskih događaja a opet izvan njihovog razornog vihora.
