Romani i priče
Svetska književnost
Sabrana dela
Rečnici
Poezija
Književnost za mlade
Istorija, memoari i biografije
Filozofija
Eseji
Džepna knjiga
Dodajte neki proizvod u korpu da biste nastavili kupovinu.
Aleksandar Solženjicin dobitnik je Nobelove nagrade za književnost. Njegovo izuzetno delo Dva veka zajedno prvo je i jedino koje se bavi sveobuhvatno temom odnosa Jevreja i Rusa u poslednja dva veka. Emigracija zapoceta 70-ih godina XX veka, postala je slobodna do 1987. i povukla je istorijsku granicu koja je ukinula nedobrovoljno stanje ruskih Jevreja. Otvoren je nov period u istoriji vec slobodnih ruskih Jevreja i njihove povezanosti sa novom Rusijom. Taj period je najavio brze i suštinske promene, ali je kratak da bi se predskazivali njegovi dalji rezultati. Drugi tom ove znacajne studije posvecen je odnosima Jevreja i Rusa za vreme Sovjetskog perioda od 1917. do 1972. U trinaest poglavlja otkriva se bolan i do sada „zabranjen“ dosije o ucešcu nemalog broja Jevreja u represivnom sovjetskom aparatu i u administraciji Gulaga… Metoda koja se primenjuje identicna je u oba toma.
I dalje se ne usuđujem tvrditi da je Fedra zapravo moja najbolja tragedija. Ostavljam čitaocima i vremenu da procene njenu pravu vrednost. Ali mogu da potvrdim da nisam napisao nijednu u kojoj bi vrlina bila više istaknuta nego u ovoj. U njoj se i najmanje greške strogo kažnjavaju. Na samu pomisao na zločin ovde se gleda kao na zločin sâm. Ljubavne slabosti su istinske mane. Strasti u njoj postoje samo da bi se prikazalo rasulo koje izazivaju, a greh je obojen bojama koje ga ističu i izazivaju gnušanje prema njegovoj izopačenosti. Tom cilju morali bi da teže svi koji rade za publiku. A baš tome su i prvi pesnici tragedija davali prednost. Njihovo pozorište bilo je škola u kojoj se vrlinama podučavalo jednako dobro kao i u filozofskim.
(Žan Rasin)
Junakinje Konstantina Leontjeva… Ni svetice ni grešnice, već žene od krvi i mesa, one su svesne da je seksualna želja važan sastojak ljudskog života i ne ponašaju se kao njeni pasivni objekti. Grofica Bobrujska (Drugi brak) i junakinje ostalih romana čvrsto stoje na zemlji i osvajaju nas svojom prirodnošću i sposobnošću da u svakodnevici mirno, bez velikih drama prekoračuju granice koje je devetnaesti vek nametnuo ženskom ponašanju.
PREVOD OVOG ROMANA JE ORIGINALNO OBJAVLJEN U OKVIRU KNJIGE ROMANI (PRVI TOM) KONSTANTINA LEONTJEVA (PROJEKAT SABRANA DELA KONSTANTINA LEONTJEVA). ZA ROMANE JE PREVODILAC DOBIO NAGRADU MILOŠ N. ĐURIĆ (2008), KOJU DODELJUJE UDRUŽENJE KNJIŽEVNIH PREVODILACA SRBIJE, ZA NAJBOLJI PREVOD PROZNOG DELA
Iako je njegovo mesto, bez sumnje, među ruskim književnim velikanima devetnaestog veka, Konstantin Nikolajevič Leontjev (1831-1891) dosad je bio nedostupan našoj čitalačkoj publici.
Leontjev, poput svojih nešto starijih književnih savremenika Ivana Turgenjeva, Fjodora Dostojevskog i Lava Tolstoja, slika ruski život iz perspektive aristokratije, privilegovanog društvenog sloja kojem je i sam pripadao. Ali, za razliku od Tolstojevih „divnih ljudi“, za razliku od ekscentrika koji često prerastaju u karikature pod perom Fjodora Dostojevskog, junaci Konstantina Leontjeva portretisani su uzdržano, precizno i nepristrasno. Leontjeva je privlačila puškinska jednostavnost, a „gogoljevski šinjel“ bio mu je neudoban. On je sebi postavio za cilj da svoje junake niti unižava niti idealizuje, to jest da što vernije i tačnije prikaže ljudsku prirodu. U tom smislu, iako je pred kraj života postao monah, ovaj autor odlikuje se izrazito svetovnim, trezvenim stavovima, što verovatno treba pripisati činjenici da je, kao kasnije Čehov i Bulgakov, stekao medicinsko obrazovanje.
Posebnu pažnju zaslužuju junakinje Konstantina Leontjeva. Ni svetice ni grešnice, već žene od krvi i mesa, one su svesne da je seksualna želja važan sastojak ljudskog života i ne ponašaju se kao njeni pasivni objekti. Grofica Bobrujska (Drugi brak) i junakinje ostalih romana čvrsto stoje na zemlji i osvajaju nas svojom prirodnošću i sposobnošću da u svakodnevici mirno, bez velikih drama prekoračuju granice koje je devetnaesti vek nametnuo ženskom ponašanju.
Stožerna tema Hardijevih pesama u ovoj zbirci je sudbina čoveka kao bića koje pati, protiv svoje volje izloženo moćima slepe sile.
Tomas Hardi (1840-1928), engleski romansijer i pesnik, pisao je poeziju intenzivno na početku književne karijere, kao i poslednjih trideset godina svog dugog i plodnog života, pa i u predasima između romana.
Smatrao je da se bit svekolike emotivne i imaginativne književnosti nalazi u poeziji.
Teme koje obrađuje u pesmama iste su one koje srećemo u njegovoj prozi, a novelistički karakter njegove poezije ogleda se u tome što u bezmalo svakoj pesmi postoji kratak, jezgrovit dramski zaplet, s poentom na kraju.
Opisuje svakodnevne zgode, sudbinske događaje, rođenja, ljubavne susrete, rastanke, umiranja.
Stožerna tema je sudbina čoveka kao bića koje pati, protiv svoje volje izloženo moćima slepe sile.
Čajanovljevi zaključci se razlikuju od opšteprihvaćenih u ekonomskoj nauci i danas izazivaju veliku pažnju, jer predlažu alternativni model društvene organizacije.
Aleksandar Čajanov (1888-1937) pisao je početkom XX veka romantične priče, poput Puškinove „Pikove dame“ ili Gogoljevog „Nosa“. Objavljivao ih je o svom trošku kao bibliofilska izdanja, koja su stilizovanim ilustracijama opremali vrhunski grafičari. Književne radove potpisivao je pseudonimom Botaničar X. Smatra se da je njegova priča, „Venediktov, ili Značajni događaji mog života“, poslužila Mihailu Bulgakovu kao stvaralački podsticaj za pisanje romana „Majstor i Margarita“.
Čajanov je bio istaknut ekonomista, stručnjak za poljoprivredu. Njegovi zaključci se razlikuju od opšteprihvaćenih u ekonomskoj nauci i danas izazivaju veliku pažnju, jer predlažu alternativni model društvene organizacije. To je bio i razlog zbog kojeg je postao protagonista jednog od prvih montiranih staljinističkih procesa. Stradao je u Staljinovim čistkama.