Romani i priče
Svetska književnost
Sabrana dela
Rečnici
Poezija
Književnost za mlade
Istorija, memoari i biografije
Filozofija
Eseji
Džepna knjiga
Dodajte neki proizvod u korpu da biste nastavili kupovinu.
Andrej Makin je rođen 1957. u Krasnojarsku (Sibir). Njegova baka Šarlota obrazovala ga je u duhu francuskog jezika i kulture.Njegovi prvi romani: „Kći heroja Sovjetskog saveza“, Ispovest grešnoga stegonoše, Dok Amur teče nisu mu doneli ni slavu ni novac. Za roman „Francusko zaveštanje“ (1995) dobija nagrade Gonkur i Medisis. Nakon toga objavljuje „Zločin Olge Arbeljine“, „Rekvijem za Istok“, i „Muziku jednog života“ (2001), za koju dobija prestižnu Nagradu RTL Lire na Salonu knjige u Parizu marta iste godine, „Zemlja i nebo Žaka Dorma“ i 2004. roman „Žena koja je čekala“.
Ako nova literatura počiva na arhivskoj literarnoj građi, ako živi u kući legata, onda neka večno počiva na čemu god ugodnom za večnopočivšeg, taman bilo i na staroj leksici i negdašnjoj fælš-gramatici, i neka joj bude isto tako počivši-ugodno na istoj toj, klasičnoj, mainstream pliš-semantici. Sve novo neka odmah ostari, ne bi li linijom bez otpora zavredelo, i u sve se lektire zanavek zapljunulo i zavelo. Ako nije tako, onda čemu iskopine, čemu artefakti, da li uopšte treba istraživati zaostavštinu? Ako treba svoje srce slušati i poslušati, ima li se šta čuti? Da li legati postaju robovlasnici naše mašte, i to tako da su legati vlasnici, a mašta robovi? Da li smo za sigurnu kuću u kojoj bi da tražimo spas od zaostavštine? Da li smo uzalud bili ambiciozni? Koliko čovek mora biti sam da bi bio slobodan? Ili je možda dovoljno samo da bude siromašan duhom i da pusti da stvari teku uzvodno. Naši junaci, literarni arheolozi, ipak su na jednom timskim sastanku odlučili da krenu da kopaju i istražuju. Da preuzmu rizik potencijalne otupelosti duha, ideje i inspiracije, te da pomire i namire: legate sa svojim srcem, stare Mahere sa svojom kulturom, kao i svaku vrstu raspolućenosti usled svekolike bipolarnosti sveta. Mitska epopeja „Coix delta planeta” sve priče o literarnim iskopinama smešta u ediciju „Artefakti”, koja vam donosi 23 priče iz podzemlja, iz Hada, gde se mrak plete vidicima, a svet oblikuje apsurdima.
Protagonisti zbirke Ćup su zarobljenici, što vlastitih uverenja, iluzija, nadanja, što životnih situacija u kojima su se zatekli i koje doživljavaju kao “kavez” iz kog bezuspešno pokušavaju da izađu da bi učestvovali “u životu, u koji nam se čini da bi jednog dana trebalo da se vratimo, dok smo zapravo već u njemu i u njemu ćemo biti do kraja, ali oslobođeni tog osećanja isključenosti koje nas užasava”.
U neprekidnom smenjivanju svetlosti i senki, života i smrti, heterogena družina tipičnih pirandelovskih likova u zbirci Putovanje pojavljuje se u najneobičnijim, grotesknim i paradoksalnim situacijama, otkrivajući najskrivenije kutke ljudske duše.
Senka onoga što smo bili, Luisa Sepulvede je izvrsna, duboko potresna priča o starim prijateljstvima, odanosti koja je dugo bila na ispitu i neporecivim vezama. Smeštena u Čile, decenijama nakon Pinočevovog krvavog puča iz 1973, tri saborca koja su preživela taj užas, sreću se poslednji put da bi izvršili svoju konačnu misiju. Vođa njihove misije, Pedro Nolasko, neočekivano kasni, čime započinje niz pogrešnih koraka koje preduzimaju ostali stari radikali i omogućava savršeno postavljene podsetnike – i vizije iz prošlosti. Ono što rezultira je jedna fantastična knjiga, mešavina teške tuge i humora, koja izaziva isuze i smeh, i na kraju, potpuno neočekivano, pobedničko zadovoljstvo!
Zbirka pripovedaka Devojčice je pokušaj autora da zaviri u tajanstveni svet devojčica koji se, sa odrastanjem, polako zatvara za njima. Kao savršen psiholog, Ulicka priča o devojčicama iz svetle sovjetske prošlosti, o njihovom odrastanju i upoznavanju surovog posleratnog sveta. Svako novo otkriće za njih predstavlja mali šok. U svakoj priči čitamo po jedno prvo devojačko iskustvo u raznim oblastima života.
Prvi šok – najbolje pionirke, odlični đaci, idu u posetu devojci bez ruku da od nje čuju priču o herojskom podvigu, odnosno kako je iz velike ljubavi uspela nogama da izveze Staljinov portret. Umesto toga, dobijaju pijanu ispovest
osobe koja je primorana da bukvalno zubima izbori svoje pravo na normalan život. Prvo predseksualno iskustvo – igrajući se svadbe u stanu jedne od njih, devojčice dele svoja primitivna znanja o braku – sa stidom, strahom i radoznalošću. Prva smrtna ljubomora – prema sopstvenoj sestri bliznakinji. Prva ljubav – prema nastavnici „Nemici“, najlepšoj i najženstvenijoj. Posle takvih iskustava, čovek se oseća srećnim što se vrata detinjstva zatvaraju za njim.
