LUTALICA

Priče iz zbirke Iz života Hrišćana u Turskoj nastale su između 1865. i 1876. u Turskoj, gde je Konstantin Leontjev (1830–1890) proveo deset i po godina u dilomatskoj službi. Odmah po objavljivanju privukle su pažnju i čitalaca i kritičara. Štaviše, ako je Konstantin Leontjev, koji je čitavog života maštao o književnoj slavi, ikada osetio njen dah, to je bilo u vreme kada su se u periodičnim izdanjima pojavljivala njegova dela iz istočnjačkog ciklusa – Pemba, Hrizo, Dete duše, Aspazija Lampridis, Odisej Polihronijades i druga.

Gazdanov je celog života pisao priče i ostvario je izvanredan domet kao pripovedač. Napisao je preko četrdeset priča.
Prve, veoma romantične priče govore o građanskom ratu u Rusiji i u njima se još može zapaziti uticaj savremene sovjetske proze („Povest o tri neuspeha“, „Priče o slobodnom vremenu“, „Društvo osmice pik“, „Drugarica Brak“). Zatim se tematski dijapazon širi. Među njegovim pričama su priče i sa ruskim i sa francuskim junacima, priča o legendarnom boravku Edgara Alana Poa u Rusiji („Avanturista“), priča o reinkarnaciji („Uspomena“), kemp priča („Smrt gospodina Bernara“), priča o putovanju u Indiju („Bombaj“).

* Ovaj roman je objavljen u knjizi Romani  (II tom), u okviru projekta Sabrana dela Gajta Gazdanova. *

Kafkijanski roman „Povratak Bude“ mogao bi se okarakterisati kao psihološki ili metafizički triler. Glavni junak je nepravedno optužen za ubistvo koje nije počinio. Mali Budin kip pomaže da se ubistvo reši, a junak neočekivano postaje bogati naslednik žrtve ubistva. Roman govori o Gazdanovljevom interesovanju za budizam, mada u delu, osim naslova i pomenute Budine skulpturice, nema direktnih pozivanja na njega. Knjiga je prevedena na engleski i objavljena 1950. u SAD.

„Da bi Albertinina smrt mogla da prekine moje patnje, trebalo bi da ju je onaj udarac ubio ne samo u Tureni nego i u meni. A ona nikad u meni nije bila življa. Da bi ušlo u vas, neko biće mora da poprimi oblik, da se povinuje okviru vremena; pokazujući nam se samo u nizu trenutaka, ono nikada nije moglo da nam pokaže više no samo po jedno svoje lice, da nam pruži samo po jednu svoju fotografiju. To je bez sumnje velika slabost bića, što se sastoji samo od prostog zbira trenutaka; a i velika snaga takođe: ono pripada sećanju, a sećanju jednog trenutka nepoznato je sve što se dogodilo potom… Da bih je prežalio, nije trebalo da zaboravim samo jednu, nego bezbrojne Albertine. Početi iznova s nekom drugom, sa stotinu drugih…“