Romani i priče
Svetska književnost
Sabrana dela
Rečnici
Poezija
Književnost za mlade
Istorija, memoari i biografije
Filozofija
Eseji
Džepna knjiga
Dodajte neki proizvod u korpu da biste nastavili kupovinu.
„Nijedan pisac nije nas toliko obogatio“ – napisao je Andre Žid o Prustu. „Kakva neobična knjiga: u nju stupamo kao u začaranu šumu.“ Ova ogromna freska pariskog života i romansirana povest piščevog života slikaju se iznutra, kroz doživljaje duše, jer pisac slika, kako sam kaže, „stvarni život, ono što nam je u duši.“ Stvarnost mi neposredno spoznajemo samo svojim doživljajem, čulnom i mentalnom impresijom: „Samo je utisak kriterij istinitosti.“ A tako se i prošlost istinski oživljava samo kad se neki sadašnji čulni utisak podudara sa nekim prošlim: tako imamo pristupa u blaga naše duše, koja nam se inače može činiti kao samo mrak i ništavilo. To je ta „začarana šuma“: Prust razbudi i čitaočevu dušu, njegove uspomene, jer kako je sam pisac napisao: „Moji čitaoci neće biti moji čitaoci, nego čitaoci samih sebe, jer će moja knjiga biti samo vrsta uveličavajućeg stakla (…) sredstvo da čitaju u samima sebi.“
Prustov roman objavljivan je u delovima od 1913. do 1927. godine
Gazdanov je celog života pisao priče i ostvario je izvanredan domet kao pripovedač. Napisao je preko četrdeset priča.
Prve, veoma romantične priče govore o građanskom ratu u Rusiji i u njima se još može zapaziti uticaj savremene sovjetske proze („Povest o tri neuspeha“, „Priče o slobodnom vremenu“, „Društvo osmice pik“, „Drugarica Brak“). Zatim se tematski dijapazon širi. Među njegovim pričama su priče i sa ruskim i sa francuskim junacima, priča o legendarnom boravku Edgara Alana Poa u Rusiji („Avanturista“), priča o reinkarnaciji („Uspomena“), kemp priča („Smrt gospodina Bernara“), priča o putovanju u Indiju („Bombaj“).
„Znao sam da su moje prijateljice na nasipu, ali nisam ih video dok su one prolazile ispred nejednakih morskih brežuljaka, u dnu kojih se, uzdignut na jednom od plavičastih vrhova kao kakva talijanska varošica, razabirao nponekad, u pavedrini, majušniu Rivabel, do tančina izvajan suncem. Nisam video svoje prijateljice, ali (dok je do mog prozora dopirala vika prodavaca novina, „novinara“ kako ih je Fransoaz zvala, dozivanje kupača i dece koja su se igrala, što se sve prodevalo kao krici morskih ptica kroz šum talasa koji su blago zapljuskivali), slutio sam njihovo prisustvo, čuo njihov smeh obavijen, kao smeh Nereida, blagim valjanjem talasa po obali koje mi je dopiralo do ušiju. „Gledale smo, rekla bi mi uveče Albertina, „nećete li sići. Ali kapci na vašim prozorima ostali su zatvoreni čak i za vreme koncerta.““
