Romani i priče
Svetska književnost
Sabrana dela
Rečnici
Poezija
Književnost za mlade
Istorija, memoari i biografije
Filozofija
Eseji
Džepna knjiga
Dodajte neki proizvod u korpu da biste nastavili kupovinu.
„Nijedan pisac nije nas toliko obogatio“ – napisao je Andre Žid o Prustu. „Kakva neobična knjiga: u nju stupamo kao u začaranu šumu.“ Ova ogromna freska pariskog života i romansirana povest piščevog života slikaju se iznutra, kroz doživljaje duše, jer pisac slika, kako sam kaže, „stvarni život, ono što nam je u duši.“ Stvarnost mi neposredno spoznajemo samo svojim doživljajem, čulnom i mentalnom impresijom: „Samo je utisak kriterij istinitosti.“ A tako se i prošlost istinski oživljava samo kad se neki sadašnji čulni utisak podudara sa nekim prošlim: tako imamo pristupa u blaga naše duše, koja nam se inače može činiti kao samo mrak i ništavilo. To je ta „začarana šuma“: Prust razbudi i čitaočevu dušu, njegove uspomene, jer kako je sam pisac napisao: „Moji čitaoci neće biti moji čitaoci, nego čitaoci samih sebe, jer će moja knjiga biti samo vrsta uveličavajućeg stakla (…) sredstvo da čitaju u samima sebi.“
Prustov roman objavljivan je u delovima od 1913. do 1927. godine
Junakinje Konstantina Leontjeva… Ni svetice ni grešnice, već žene od krvi i mesa, one su svesne da je seksualna želja važan sastojak ljudskog života i ne ponašaju se kao njeni pasivni objekti. Grofica Bobrujska (Drugi brak) i junakinje ostalih romana čvrsto stoje na zemlji i osvajaju nas svojom prirodnošću i sposobnošću da u svakodnevici mirno, bez velikih drama prekoračuju granice koje je devetnaesti vek nametnuo ženskom ponašanju.
PREVOD OVOG ROMANA JE ORIGINALNO OBJAVLJEN U OKVIRU KNJIGE ROMANI (PRVI TOM) KONSTANTINA LEONTJEVA (PROJEKAT SABRANA DELA KONSTANTINA LEONTJEVA). ZA ROMANE JE PREVODILAC DOBIO NAGRADU MILOŠ N. ĐURIĆ (2008), KOJU DODELJUJE UDRUŽENJE KNJIŽEVNIH PREVODILACA SRBIJE, ZA NAJBOLJI PREVOD PROZNOG DELA
Treći roman remek-dela U traganju za minulim vremenom.
„Mrtvih je kratak vek.
U srcu nam, avaj, trag im čili brže
Nego prah u grobu.
I uz tužan osmeh bolno izvijenih usta vojvotkinja uperi u gđu d’Arpažon sanjalički pogled svojih svetlih, krasnih očiju. Počinjao sam ih poznavati, kao i njen glas, tako tromo razvučen, tako pun opore slasti. U tim očima i tom glasu otkrivao sam mnogo šta od prirode oko Kombrea. U izveštačenosti s kojom je taj glas na trenutke isticao nešto grubo narodsko bilo je, doduše mnogo čega: bilo je u tome i sasvim provincijalnog porekla jedne grane porodice Germant, koja je duže ostala vezana za svoj kraj, bila odvažnija, sirovija, izazovnija; pa navike istinski otmenog sveta, onih koji imaju duhu i znaju da otmenost nije u tome da se govori uspijajući, a i nečeg od plemića koji se radije bratime sa seljacima nego sa građanima; a sve su to bile osobine koje je gđi Germant njen položaj kraljice dopuštao da lakše ispolji…“
Vaginov sažima problematiku velike ruske književnosti i preispituje je na razlicite nacine u poeziji i prozi u novim okolnostima, nastalim posle revolucije. Rusku revoluciju on doživljava kao veliki civilizacijski prelom i zabrinut je za sudbinu klasicnih kulturnih vrednosti. Njegovo delo predstavlja uspešan spoj modernistickog i tradicionalnog i, po nekim mišljenjima, jedinstveno je u istoriji svetske književnosti. Kao granicni pisac, Vaginov se bavi temom prelaznog i prelomnog doba koja ima i šire znacenje od vremenskog okvira ruske revolucije. Otkako je ponovo otkriveno šezdesetih godina dvadesetog veka, njegovo delo suštinski utice na rusku nezavisnu kulturu, a u najnovije vreme i na novu rusku književnost.
„Duh Aleksandra Volfa“ (1947-1948) koncentriše Gazdanovljeve opsesivne teme predodređenosti, sudbine, uloge slučaja, metamorfoze ličnosti, smrti, dvojnika. Ponovo se pojavljuje tema građanskog rata u Rusiji. Glavnog junaka romana progoni sećanje na ubistvo u ratu za koje se ispostavlja da ga nije počinio. Kada napokon, mnogo godina kasnije, u emigraciji sretne čoveka koga je mislio da je ubio, svog svojevrsnog dvojnika, sticajem okolnosti ipak ga ubija.
