Romani i priče
Svetska književnost
Sabrana dela
Rečnici
Poezija
Književnost za mlade
Istorija, memoari i biografije
Filozofija
Eseji
Džepna knjiga
Dodajte neki proizvod u korpu da biste nastavili kupovinu.
Oskar Vajld (1854-1900) spada u red velikana svetske književnosti, poput Servantesa, Vijona ili Bajrona. Do 1891. godine poznat je kao mlad pesnik-esteta, ekcentrični putujući predavač i bučni polemičar, ali je istovremeno bio opštepoznat kao jedan od najvećih govornika i najduhovitijih salonskih zabavljača koje je svet ikad video. Godine 1891. objavljuje Namere (kod nas prevednih i sakupljenih u knjizi Propast laganja), zbirku eseja koja će mu doneti i priznanje kao pisca. Proslavio se i pozorišnim komadima. 1890. godine objavio je svoje najčuvenije delo, roman „Slika Doriana Graya“.
Za sociologa Sofskog koncentracioni logor nije nešto što ispada iz okvira moderne civilizacije, naprotiv, koncentracioni logor – i to je jedna bolna tvrdnja – jeste sastavni deo modèrne, rezultat uništiteljske volje apsolutne moći i globalne tehničke organizacije.
Seriji poznatih knjiga Ojgena Kogona (Država SS-a i sistem njemačkih logora, 1946), Prima Levija (Zar je to čovek, 1958) i Hermana Langbajna (Menschen in Auschwitz, 1972), Volfgang Sofski je ovom svojom doktorskom tezom priložio jedan moderan i celovit prikaz koncentracionog logora kao instrumenta vladavine i „laboratorije nasilja“.
Autor iz izveštaja logoraša rekonstruiše razornu silu smišljenog terora i torture. Isključiva svrha koncentracionog logora je destrukcija, a ona je organizovana racionalno. Njegova knjiga daje predstavu o tome kako destruktivna moć nacionalsocijalističke politike prodire sve do najsitnijih pora logoraškog društva, kako je žrtve instrumentalizovala ponižavanjem i psihičkom prisilom. Autor opisuje sakaćenje identiteta logoraša, menjanje njihovog osećanja za prostor i vreme, i postepeno nestajanje njihovog osnovnog poverenja u dalje postojanje društvenog sveta i samopoštovanja.
Za sociologa Sofskog koncentracioni logor nije nešto što ispada iz okvira moderne civilizacije, naprotiv, koncentracioni logor – i to je jedna bolna tvrdnja – jeste sastavni deo modèrne, rezultat uništiteljske volje apsolutne moći i globalne tehničke organizacije.
Vera u Isusa Hristosa kao čoveka i Bogočoveka, po Vajningeru je centralna tema ljudskog života.
„Čovek iznutra ni od čega ne može da propadne kao od nedostatka vere.“
I mnogi drugi fragmenti ovog dela / o bolesti, o praroditeljskom grehu, o zločinu, o mržnji i ljubavi, o metafizici vremena i prostora / svedoče o nesumnjivoj genijalnosti Ota Vajningera.
Dok je njegova prva knjiga Pol i karakter doživela do 1923. dvadeset i šest izdanja, njegova druga, posthumno objavljena, knjiga O krajnjim životnim svrhama, u mnogo čemu dublja i originalnija, doživela je do 1918. svega četiri izdanja.
Razlozi njegovog samoubistva u 23. godini života ostaju prekriveni velom tajne. Zašto je tako tragično završio život ovaj neobični čovek, duboko prožet verom u Hrista kao Bogočoveka, kome su uzori u filozofiji bili Platon i Knat, Plotin i Avgustin, a u muzici Bah, Betoven, Vagner, Mocart? Ako nije dovoljno tumačenje nekih psihijatara da je reč o duševnoj bolesti od koje je patio, još manje je prihvatljivo objašnjenje koje je sam dao:
Pristojan čovek ide u smrt kada oseti da je konalno zao; prostak mora da bude prisiljen na smrt sudskim postupkom.
