O MNOŠTVU SVETOVA

Vera u Isusa Hristosa kao čoveka i Bogočoveka, po Vajningeru je centralna tema ljudskog života.

„Čovek iznutra ni od čega ne može da propadne kao od nedostatka vere.“

I mnogi drugi fragmenti ovog dela / o bolesti, o praroditeljskom grehu, o zločinu, o mržnji i ljubavi, o metafizici vremena i prostora / svedoče o nesumnjivoj genijalnosti Ota Vajningera.

Dok je njegova prva knjiga Pol i karakter doživela do 1923. dvadeset i šest izdanja, njegova druga, posthumno objavljena, knjiga O krajnjim životnim svrhama, u mnogo čemu dublja i originalnija, doživela je do 1918. svega četiri izdanja.

Razlozi njegovog samoubistva u 23. godini života ostaju prekriveni velom tajne. Zašto je tako tragično završio život ovaj neobični čovek, duboko prožet verom u Hrista kao Bogočoveka, kome su uzori u filozofiji bili Platon i Knat, Plotin i Avgustin, a u muzici Bah, Betoven, Vagner, Mocart? Ako nije dovoljno tumačenje nekih psihijatara da je reč o duševnoj bolesti od koje je patio, još manje je prihvatljivo objašnjenje koje je sam dao:

Pristojan čovek ide u smrt kada oseti da je konalno zao; prostak mora da bude prisiljen na smrt sudskim postupkom.

Za sociologa Sofskog koncentracioni logor nije nešto što ispada iz okvira moderne civilizacije, naprotiv, koncentracioni logor – i to je jedna bolna tvrdnja – jeste sastavni deo modèrne, rezultat uništiteljske volje apsolutne moći i globalne tehničke organizacije.

Seriji poznatih knjiga Ojgena Kogona (Država SS-a i sistem njemačkih logora, 1946), Prima Levija (Zar je to čovek, 1958) i Hermana Langbajna (Menschen in Auschwitz, 1972), Volfgang Sofski je ovom svojom doktorskom tezom priložio jedan moderan i celovit prikaz koncentracionog logora kao instrumenta vladavine i „laboratorije nasilja“.

Autor iz izveštaja logoraša rekonstruiše razornu silu smišljenog terora i torture. Isključiva svrha koncentracionog logora je destrukcija, a ona je organizovana racionalno. Njegova knjiga daje predstavu o tome kako destruktivna moć nacionalsocijalističke politike prodire sve do najsitnijih pora logoraškog društva, kako je žrtve instrumentalizovala ponižavanjem i psihičkom prisilom. Autor opisuje sakaćenje identiteta logoraša, menjanje njihovog osećanja za prostor i vreme, i postepeno nestajanje njihovog osnovnog poverenja u dalje postojanje društvenog sveta i samopoštovanja.

Za sociologa Sofskog koncentracioni logor nije nešto što ispada iz okvira moderne civilizacije, naprotiv, koncentracioni logor – i to je jedna bolna tvrdnja – jeste sastavni deo modèrne, rezultat uništiteljske volje apsolutne moći i globalne tehničke organizacije.

OSKAR VAJLD (1854-1900), irski pesnik, prozni i dramski pisac. Zahva­ljujući nesvakidašnjoj simbiozi stvaralaštva, koje sve do danas neizostavno stoji među samim vrhovima svetske književnosti, i ekstravagantnog stila života, tokom koga mladi autor nikada nije prestao da otelovljuje ideje esteticizma, čiji je bio vatreni propovednik, Vajld je ostao zapamćen kao jedna od najuticajnijih literarnih figura XIX stoleća.

U izboru koji je pred čitaocem, prvi put u prevodu na srpski jezik, dono­simo četiri rana piščeva ogleda o istoriji i umetnosti u kojima se jasno uočava postepeni razvoj svršenog oksfordskog studenta u mladoga pes­nika i predavača, razvoj utemeljen u kreativnom i povrh svega kriti­čki osvešćenom odnosu kako prema neiscrpnim izvorima antičkog na­sle­đa i italijanske renesanse, tako i prema naučnim i umetničkim za­bludama i dostignućima njegovog sopstvenog doba. Susret erudicije sa neobuzdanom invencijom koja ne nipodaštava tradiciju, već sa njom ulazi u živ i plodotvoran dijalog, nasuprot vatrenoj kritici društvenih realnosti sadržanoj u Vajldovoj majstorskoj ironiji postaće obeležje njegovog celokupnog estetičkog programa, koji će svoj konačan oblik dobiti u zbirci eseja Namere (1891, prevedenih u knjizi Propast laganja, Paideia, 2000), a za čiji bi se proglas mogao uzeti završetak Vajldovog predavanja „Engleska renesansa umetnosti“: „Svako od nas traći svoje dane tragajući za tajnom života. Tajna života je u umetnosti.“