Romani i priče
Svetska književnost
Sabrana dela
Rečnici
Poezija
Književnost za mlade
Istorija, memoari i biografije
Filozofija
Eseji
Džepna knjiga
Dodajte neki proizvod u korpu da biste nastavili kupovinu.
„Nijedan pisac nije nas toliko obogatio“ – napisao je Andre Žid o Prustu. „Kakva neobična knjiga: u nju stupamo kao u začaranu šumu.“ Ova ogromna freska pariskog života i romansirana povest piščevog života slikaju se iznutra, kroz doživljaje duše, jer pisac slika, kako sam kaže, „stvarni život, ono što nam je u duši.“ Stvarnost mi neposredno spoznajemo samo svojim doživljajem, čulnom i mentalnom impresijom: „Samo je utisak kriterij istinitosti.“ A tako se i prošlost istinski oživljava samo kad se neki sadašnji čulni utisak podudara sa nekim prošlim: tako imamo pristupa u blaga naše duše, koja nam se inače može činiti kao samo mrak i ništavilo. To je ta „začarana šuma“: Prust razbudi i čitaočevu dušu, njegove uspomene, jer kako je sam pisac napisao: „Moji čitaoci neće biti moji čitaoci, nego čitaoci samih sebe, jer će moja knjiga biti samo vrsta uveličavajućeg stakla (…) sredstvo da čitaju u samima sebi.“
Prustov roman objavljivan je u delovima od 1913. do 1927. godine
Lutalica je poslednje Džubranovo delo, dovršeno, zajedno sa crtežima kojima je ilustrovano, neposredno pre njegove smrti 10. aprila 1931. U ovim predivnim parabolama iskristalisala se osnovna poruka njegovog života – poruka ljubavi koja je donela utehu i nadahnuće milionima čitalaca.
«Idemo u susret sutonu, možda da bismo se probudili u zoru jednog novog sveta. Ipak, ostaće ljubav i njeni tragovi neće biti izbrisani.» Halil Džubran
Ovo je prvi i najpoznatiji roman ovog istaknutog ruskog pisca Konstantina Vaginova (1899-1934). To je takozvani „roman s ključem“: prototipovi književnih junaka su stvarne ličnosti. U delu je prikazan književni i duhovni život Rusije posle Oktobarske revolucije. Reprezentativne ličnosti, poput Ane Ahmatove, Mihaila Bahtina i Danila Harmsa, deo su te opšte slike. Vaginov se bavi sudbinom inteligencije u prelomnim okolnostima, ali posmatra je u širokom istorijskom kontekstu (paralela sa antikom). Napokon, i jarčeva pesma je doslovan prevod grčke reči tragedija. Ali ta tragedija izlaže se ironično i poetski, pa samim tim i uslovno, jer se sagledava kao element kulture. Tako se, pored svoje tematike, Vaginov ugrađuje u tradiciju ruske književnosti, ali njegovi književni postupci, kao i doživljaj sveta, mnogo duguju i modernizmu (bio je član raznih avangardnih grupa, uključujući ruske apsurdiste, oberiute), i može se reći da njegovo stvaralaštvo predstavlja jedinstven spoj tradicije i modernizma. Ovaj roman izdvojen je iz našeg izdanja „Sabrana dela Konstantina Vaginova“.
Četvrti roman remek-dela U traganju za minulim vremenom.
„Uskoro, u jednom carstvu,
Žena će imati Gomoru, a čovek Sodomu
I gledajući se gnevno izdaleka,
Ljudska će oba pola umreti…“
Alfred de Vinji
“ Nek pevač pusti svoj krik i nek plesačica nogama upliće,
Da mene načas zadovoljstvo prožme.
Neka mi duša noćas vedra bude.
Možda me i sanak obuzme, pa u polusnu
Ugledam svet svetliji,
A stvorenja zvezdanija ukažu mi se…“
Bogovi zemlje, poslednje delo koje je Džubran objavio za života, zbog srodnosti ideja sa Bezumnikom i prorokom predstavlja poslednji deo svojevrsne trilogije. Osnovna tema kojom se bavi ovo delo napisano u formi sokratovskog dijaloga jesu, zapravo, tri velike tendencije ljudskog srca koje personifikuju određeni bogovi. Prvom bogu se život ogadio i on želi da ga uništi. Drugi je ispunjen voljom za moć i koristi je da vlada ljudima koje smatra „hranom bogova“. Treći odbacuje indiferentnost prvog i aroganciju drugog, i ubeđen je da se tajna egzistencije nalazi u lepoti i ljubavi.
