PESME

Junakinje Konstantina Leontjeva… Ni svetice ni grešnice, već žene od krvi i mesa, one su svesne da je seksualna želja važan sastojak ljudskog života i ne ponašaju se kao njeni pasivni objekti. Grofica Bobrujska (Drugi brak) i junakinje ostalih romana čvrsto stoje na zemlji i osvajaju nas svojom prirodnošću i sposobnošću da u svakodnevici mirno, bez velikih drama prekoračuju granice koje je devetnaesti vek nametnuo ženskom ponašanju.

PREVOD OVOG ROMANA JE ORIGINALNO OBJAVLJEN U OKVIRU KNJIGE ROMANI (PRVI TOM) KONSTANTINA LEONTJEVA (PROJEKAT SABRANA DELA KONSTANTINA LEONTJEVA). ZA ROMANE JE PREVODILAC DOBIO NAGRADU MILOŠ N. ĐURIĆ (2008), KOJU DODELJUJE UDRUŽENJE KNJIŽEVNIH PREVODILACA SRBIJE, ZA NAJBOLJI PREVOD PROZNOG DELA 

Iako je njegovo mesto, bez sumnje, među ruskim književnim velikanima devetnaestog veka, Konstantin Nikolajevič Leontjev (1831-1891) dosad je bio nedostupan našoj čitalačkoj publici.

Leontjev, poput svojih nešto starijih književnih savremenika Ivana Turgenjeva, Fjodora Dostojevskog i Lava Tolstoja, slika ruski život iz perspektive aristokratije, privilegovanog društvenog sloja kojem je i sam pripadao. Ali, za razliku od Tolstojevih „divnih ljudi“, za razliku od ekscentrika koji često prerastaju u karikature pod perom Fjodora Dostojevskog, junaci Konstantina Leontjeva portretisani su uzdržano, precizno i nepristrasno. Leontjeva je privlačila puškinska jednostavnost, a „gogoljevski šinjel“ bio mu je neudoban. On je sebi postavio za cilj da svoje junake niti unižava niti idealizuje, to jest da što vernije i tačnije prikaže ljudsku prirodu. U tom smislu, iako je pred kraj života postao monah, ovaj autor odlikuje se izrazito svetovnim, trezvenim stavovima, što verovatno treba pripisati činjenici da je, kao kasnije Čehov i Bulgakov, stekao medicinsko obrazovanje.

Posebnu pažnju zaslužuju junakinje Konstantina Leontjeva. Ni svetice ni grešnice, već žene od krvi i mesa, one su svesne da je seksualna želja važan sastojak ljudskog života i ne ponašaju se kao njeni pasivni objekti. Grofica Bobrujska (Drugi brak) i junakinje ostalih romana čvrsto stoje na zemlji i osvajaju nas svojom prirodnošću i sposobnošću da u svakodnevici mirno, bez velikih drama prekoračuju granice koje je devetnaesti vek nametnuo ženskom ponašanju.

Svestan da velikoj poeziji mora prethoditi naporan i grozničav rad, ispitivanje oblika, forme i poetskih tehnika i poniranje u dubine sopstvenog duha u potrazi za iskustvom i mudrošću predaka, Jejts je posvetio svoj život tom hodočašću, tražeći vrelo vlastitog dara i duhovnog identiteta. Nedostatak urođenog vizionarskog dara, koji je imao Blejk, nadoknađivao je misticizmom i strasnim kontemplativnim bdenjem nad parapsihološkim duhovnim stazama, ne udaljavajući se pritom od životnih, mareći samo za elementarno, suštinsko i večno. Prorok i druid, samotnik i tribun, mudrac i dete, nežan i promišljen, ironičan i razigran, shvatio je budućnost čitajući prošlost, svestan snage poetske reči, verujući u nju kao u čin apsolutnog.

Dodatak Bugenvilovom putovanju objavljen je posle Didroove smrti, 1796. Bugenvilovo Putovanje oko sveta dnevnik je putovanja u vremenu od 1766. do 1769, preduzetog na podsticaj Luja XV, a na brodu su se nalazili i botaničari, prirodnjaci, astronomi. Oslanjajući se na Bugenvilovu knjigu, Didro u Dodatku gradi razmišljanje koje se bavi etikom, ali i predstavlja začetke moderne sociologije, antropologije, psihologije, seksologije, začetke tradicije čiji će najlepši cvetovi postati Levi-Stros, Fuko.

U veku velikih geografskih otkrića, Didro na svoj način komentariše evropsko samozadovoljstvo i oholost otkrivenim novim svetovima, za koje se podrazumeva da pripadaju istraživačima, osvajačima, konkvistadorima i lovcima na duše.

Didroov glas je glas stanovnika novootkrivenih ostrva, egzotičnih kontinenata. Didroov „divljak“, često toliko iznad svojih porobljivača, iznenađujuće je moderan, i u potpunosti pripada 21. veku. S kojim pravom, pita Didro, s kojim pravom, pita „divljak“ vi, oholi evropski vojnici, prisvajate naša bogatstva, naše uvale, plaže, palme, žene, uništavate našu veru, jezik, običaje? U više od dva veka nastavljanja takve evropske prakse, niko nije napisao tako oštar i žustar, gorak pamflet koji pod znak pitanja stavlja sve običaje, sva „prirodna prava“ evropske civilizacije koja, videćemo u Didroovim oštrim dijalozima itekako može i sama biti stavljena pod znak pitanja, a možda i nikad tako dobro i duhovito kao u „Dodatku Bugenvilom putovanju“. Iznenađujuće je da ovo krljučno filozofsko delo osamnaestog veka do sada nije bilo prevedeno na srpski jezik.

Forma Didroovog dela dijaloška je, a jedna od njenih odlika je mise en abyme, postupak koji u slikarstvu podrazumeva sliku u slici. Ovakav postupak nas uvodi u svet igre, filozofske igre, na koju nas upućuje i autorov komentar, autoironijski, „kroz nešto žestoko i divlje čini mi se da pronalazim evropske ideje i načine mišljenja“. Tahiti, onako kako ga je opisao Didro, ima sve odlike utopije, ali za razliku od drugih sličnih, nad ovom autor ostavlja znak pitanja: da li su svi koncepti zamišljenog društva toliko dobri?

Na praznoj pozornici, na kojoj se održava proba upravo jedne Pirandelove drame, pojavljuje se šest lica u potrazi za piscem koji bi napisao i izveo njihovu životnu dramu. Direktor, zainteresovan njihovom pričom, pristaje da se postavi na scenu, ali u toku probe njihova stvarna drama prerasta u tragediju koja preusmerava prvobitnu ideju u sasvim neočekivanom pravcu.