PISAC

Njegovoj retorici nije cilj da ubedi, već, kao i dijalozima koji predstavljaju zamenu za poeziju, da poduči i zabavi.

Sirijac Lukijan, iz Samosate u Komageni, rođen je oko 120.g.n.e. a umro oko 180. Završio je grčku retorsku školu. Dve osnovne smernice koje obuhvataju čitavu zaostavštinu Samosaćanina:
Svi su njegovi radovi namenjeni javnom izvođenju na muzičkim igrama ili smotrama retora, dakle, obraćaju se publici koja posećuje ovakve manifestacije.
Njegovoj retorici nije cilj da ubedi, već, kao i dijalozima koji predstavljaju zamenu za poeziju, da poduči i zabavi.

Pozorišni komad Neće biti Trojanskog rata bavi se cinizmom političara i neskla­dom između stvarnih istorijskih događaja i istorije koju vođe serviraju narodu.

Žan Žirodu (1882-1944) rođen je u Fran­cuskoj, gde se i školovao. Tokom 1905. živeo je u Minhenu, potom proputovao Srbiju, Austrougarsku i Italiju, a tokom 1907/08. boravio je u SAD kao stipendista Harvarda. Učestvovao je u Prvom svetskom ratu i odlikovan je Legijom časti. Pisao je pozorišna dela, romane i novele. Najpozna­tiji mu je pozorišni komad Neće biti Trojanskog rata, koji se bavi cinizmom političara i neskla­dom između stvarnih istorijskih događaja i istorije koju vođe serviraju narodu.

I dalje se ne usuđujem tvr­diti da je Fedra zapravo moja najbolja tra­gedija. Ostavljam čitaocima i vremenu da proce­ne njenu pravu vrednost. Ali mogu da potvrdim da nisam napisao nijednu u kojoj bi vrlina bila više istaknuta nego u ovoj. U njoj se i najmanje greške strogo kažnjavaju. Na samu pomisao na zločin ovde se gleda kao na zločin sâm. Ljubavne slabosti su istinske mane. Strasti u njoj postoje samo da bi se prikazalo rasulo koje izazivaju, a greh je obojen bojama koje ga ističu i izazivaju gnušanje prema njegovoj izopačenosti. Tom cilju morali bi da teže svi koji rade za publiku. A baš tome su i prvi pesnici tragedija davali prednost. Njihovo pozorište bilo je škola u kojoj se vrlinama podučavalo jednako dobro kao i u filozofskim.

(Žan Rasin)

Антон Чехов (1860–1904) је поручио да „велики писци и уметници политиком треба да се баве само онолико колико им је потребно да би се од ње бранили“. Надовезујући се на своје претходнике, ауторе великих романа (Достојевског, Толстоја и др.), он је (по професији лекар а по вокацији суптилни уметник), као писац приповедака и драма, демонстративно заронио у привидно неатрактивну свакодневицу обичних људи. У тако усмереном Чеховљевом опусу настале су и приче о љубави које смо одабрали за ову књигу.

Испоставило се да је у „појединостима“, „детаљима“, „ситницама“ живота, „што је из даљине изгледало као осенчени набор“ – раскопавао – „заправо – отвор у Вечност“ (фор­мула­ција симболисте А. Белог). Ограђујући се од великих теорија о човеку и друштву, он је показивао да му нису стране ни филозофске примисли о „разголићеном човеку“, љубави, еротици, браку и породици тада анатемисаног писца Василија Розанова.

У прилог Чеховљевог просецања „отвора у Вечност“ сведочи и констатација америчке списатељице Џојс Керол Оутс (рођ. 1938): „Кад читаш Чехова, видиш да, ма колико људи били паметни, постоји граница преко које ум не може да иде…“ кад „ твој сопствени свет неће да ти се потчињава, нећеш моћи да владаш њиме. Тако је било у Чеховљево доба, а данас је то још актуелније.“
М. Сибиновић

Репродукције на корици:
Владимир Боровиковски (1757-1825), портрет Марије Лопухине, 1797
Осип Браз, Чехов, 1898