PISAC

Čajanovljevi zaključci se razlikuju od opšteprihvaćenih u ekonomskoj nauci i danas izazivaju veliku pažnju, jer predlažu alternativni model društvene organizacije.

Aleksandar Čajanov (1888-1937) pisao je početkom XX veka romantične priče, poput Puškinove „Pikove dame“ ili Gogoljevog „Nosa“. Objavljivao ih je o svom trošku kao bibliofilska izdanja, koja su stilizovanim ilustracijama opremali vrhunski grafičari. Književne radove potpisivao je pseudonimom Botaničar X. Smatra se da je njegova priča, „Venediktov, ili Značajni događaji mog života“, poslužila Mihailu Bulgakovu kao stvaralački podsticaj za pisanje romana „Majstor i Margarita“.
Čajanov je bio istaknut ekonomista, stručnjak za poljoprivredu. Njegovi zaključci se razlikuju od opšteprihvaćenih u ekonomskoj nauci i danas izazivaju veliku pažnju, jer predlažu alternativni model društvene organizacije. To je bio i razlog zbog kojeg je postao protagonista jednog od prvih montiranih staljinističkih procesa. Stradao je u Staljinovim čistkama.

Pozorišni komad Neće biti Trojanskog rata bavi se cinizmom političara i neskla­dom između stvarnih istorijskih događaja i istorije koju vođe serviraju narodu.

Žan Žirodu (1882-1944) rođen je u Fran­cuskoj, gde se i školovao. Tokom 1905. živeo je u Minhenu, potom proputovao Srbiju, Austrougarsku i Italiju, a tokom 1907/08. boravio je u SAD kao stipendista Harvarda. Učestvovao je u Prvom svetskom ratu i odlikovan je Legijom časti. Pisao je pozorišna dela, romane i novele. Najpozna­tiji mu je pozorišni komad Neće biti Trojanskog rata, koji se bavi cinizmom političara i neskla­dom između stvarnih istorijskih događaja i istorije koju vođe serviraju narodu.

Svestan da velikoj poeziji mora prethoditi naporan i grozničav rad, ispitivanje oblika, forme i poetskih tehnika i poniranje u dubine sopstvenog duha u potrazi za iskustvom i mudrošću predaka, Jejts je posvetio svoj život tom hodočašću, tražeći vrelo vlastitog dara i duhovnog identiteta. Nedostatak urođenog vizionarskog dara, koji je imao Blejk, nadoknađivao je misticizmom i strasnim kontemplativnim bdenjem nad parapsihološkim duhovnim stazama, ne udaljavajući se pritom od životnih, mareći samo za elementarno, suštinsko i večno. Prorok i druid, samotnik i tribun, mudrac i dete, nežan i promišljen, ironičan i razigran, shvatio je budućnost čitajući prošlost, svestan snage poetske reči, verujući u nju kao u čin apsolutnog.

Dodatak Bugenvilovom putovanju objavljen je posle Didroove smrti, 1796. Bugenvilovo Putovanje oko sveta dnevnik je putovanja u vremenu od 1766. do 1769, preduzetog na podsticaj Luja XV, a na brodu su se nalazili i botaničari, prirodnjaci, astronomi. Oslanjajući se na Bugenvilovu knjigu, Didro u Dodatku gradi razmišljanje koje se bavi etikom, ali i predstavlja začetke moderne sociologije, antropologije, psihologije, seksologije, začetke tradicije čiji će najlepši cvetovi postati Levi-Stros, Fuko.

U veku velikih geografskih otkrića, Didro na svoj način komentariše evropsko samozadovoljstvo i oholost otkrivenim novim svetovima, za koje se podrazumeva da pripadaju istraživačima, osvajačima, konkvistadorima i lovcima na duše.

Didroov glas je glas stanovnika novootkrivenih ostrva, egzotičnih kontinenata. Didroov „divljak“, često toliko iznad svojih porobljivača, iznenađujuće je moderan, i u potpunosti pripada 21. veku. S kojim pravom, pita Didro, s kojim pravom, pita „divljak“ vi, oholi evropski vojnici, prisvajate naša bogatstva, naše uvale, plaže, palme, žene, uništavate našu veru, jezik, običaje? U više od dva veka nastavljanja takve evropske prakse, niko nije napisao tako oštar i žustar, gorak pamflet koji pod znak pitanja stavlja sve običaje, sva „prirodna prava“ evropske civilizacije koja, videćemo u Didroovim oštrim dijalozima itekako može i sama biti stavljena pod znak pitanja, a možda i nikad tako dobro i duhovito kao u „Dodatku Bugenvilom putovanju“. Iznenađujuće je da ovo krljučno filozofsko delo osamnaestog veka do sada nije bilo prevedeno na srpski jezik.

Forma Didroovog dela dijaloška je, a jedna od njenih odlika je mise en abyme, postupak koji u slikarstvu podrazumeva sliku u slici. Ovakav postupak nas uvodi u svet igre, filozofske igre, na koju nas upućuje i autorov komentar, autoironijski, „kroz nešto žestoko i divlje čini mi se da pronalazim evropske ideje i načine mišljenja“. Tahiti, onako kako ga je opisao Didro, ima sve odlike utopije, ali za razliku od drugih sličnih, nad ovom autor ostavlja znak pitanja: da li su svi koncepti zamišljenog društva toliko dobri?