Romani i priče
Svetska književnost
Sabrana dela
Rečnici
Poezija
Književnost za mlade
Istorija, memoari i biografije
Filozofija
Eseji
Džepna knjiga
Dodajte neki proizvod u korpu da biste nastavili kupovinu.
Profesor Volfgang Sofski je sociolog, novinar i pisac, a knjige su mu prevedene na 19 jezika.Predavao je na univerzitetima U Getingenu i Erfurtu.Volfgang Sofski je svojom doktorskom tezom priložio jedan moderan i celovit prikaz koncentracionog logora kao instrumenta vladavine i „laboratorije nasilja“. Za sociologa Sofskog koncentracioni logor nije nešto što ispada iz okvira moderne civilizacije, naprotiv, koncentracioni logor – i to je jedna bolna tvrdnja – jeste sastavni deo moderne, rezultat uništiteljske volje apsolutne moći i globalne tehničke organizacije.
OSKAR VAJLD (1854-1900), irski pesnik, prozni i dramski pisac. Zahvaljujući nesvakidašnjoj simbiozi stvaralaštva, koje sve do danas neizostavno stoji među samim vrhovima svetske književnosti, i ekstravagantnog stila života, tokom koga mladi autor nikada nije prestao da otelovljuje ideje esteticizma, čiji je bio vatreni propovednik, Vajld je ostao zapamćen kao jedna od najuticajnijih literarnih figura XIX stoleća.
U izboru koji je pred čitaocem, prvi put u prevodu na srpski jezik, donosimo četiri rana piščeva ogleda o istoriji i umetnosti u kojima se jasno uočava postepeni razvoj svršenog oksfordskog studenta u mladoga pesnika i predavača, razvoj utemeljen u kreativnom i povrh svega kritički osvešćenom odnosu kako prema neiscrpnim izvorima antičkog nasleđa i italijanske renesanse, tako i prema naučnim i umetničkim zabludama i dostignućima njegovog sopstvenog doba. Susret erudicije sa neobuzdanom invencijom koja ne nipodaštava tradiciju, već sa njom ulazi u živ i plodotvoran dijalog, nasuprot vatrenoj kritici društvenih realnosti sadržanoj u Vajldovoj majstorskoj ironiji postaće obeležje njegovog celokupnog estetičkog programa, koji će svoj konačan oblik dobiti u zbirci eseja Namere (1891, prevedenih u knjizi Propast laganja, Paideia, 2000), a za čiji bi se proglas mogao uzeti završetak Vajldovog predavanja „Engleska renesansa umetnosti“: „Svako od nas traći svoje dane tragajući za tajnom života. Tajna života je u umetnosti.“
Vera u Isusa Hristosa kao čoveka i Bogočoveka, po Vajningeru je centralna tema ljudskog života.
„Čovek iznutra ni od čega ne može da propadne kao od nedostatka vere.“
I mnogi drugi fragmenti ovog dela / o bolesti, o praroditeljskom grehu, o zločinu, o mržnji i ljubavi, o metafizici vremena i prostora / svedoče o nesumnjivoj genijalnosti Ota Vajningera.
Dok je njegova prva knjiga Pol i karakter doživela do 1923. dvadeset i šest izdanja, njegova druga, posthumno objavljena, knjiga O krajnjim životnim svrhama, u mnogo čemu dublja i originalnija, doživela je do 1918. svega četiri izdanja.
Razlozi njegovog samoubistva u 23. godini života ostaju prekriveni velom tajne. Zašto je tako tragično završio život ovaj neobični čovek, duboko prožet verom u Hrista kao Bogočoveka, kome su uzori u filozofiji bili Platon i Knat, Plotin i Avgustin, a u muzici Bah, Betoven, Vagner, Mocart? Ako nije dovoljno tumačenje nekih psihijatara da je reč o duševnoj bolesti od koje je patio, još manje je prihvatljivo objašnjenje koje je sam dao:
Pristojan čovek ide u smrt kada oseti da je konalno zao; prostak mora da bude prisiljen na smrt sudskim postupkom.
