Romani i priče
Svetska književnost
Sabrana dela
Rečnici
Poezija
Književnost za mlade
Istorija, memoari i biografije
Filozofija
Eseji
Džepna knjiga
Dodajte neki proizvod u korpu da biste nastavili kupovinu.
Gajto Gazdanov (1903-1971) je, uz Nabukova, najznačajniji prozni pisac koji se formirao u vreme prve ruske emigracije. Veče kod Kler (1930) je njegov prvi roman i, po mišljenju kritike, najbolje delo o građanskom ratu u emigrantskoj književnosti. Osetin po nacionalnosti, kao gimnazijalac učestvovao je u građanskom ratu na strani belih i sa poraženom vojskom napušta Rusiju. Najveći deo života proveo je u Parizu, gde je više decenija radio kao noćni taksista. Za vreme II svetskog rata učestvovao je u Pokretu otpora o čemu je napisao dokumentarnu knjigu Stajem u odbranu. Kasnije radi kao pariski dopisnik i urednik ruske redakcije američke radio-stanice Sloboda iz Minhena. Napisao je devet romana, a bio je izuzetno uspešan i kao pripovedač.
Njegovoj retorici nije cilj da ubedi, već, kao i dijalozima koji predstavljaju zamenu za poeziju, da poduči i zabavi.
Sirijac Lukijan, iz Samosate u Komageni, rođen je oko 120.g.n.e. a umro oko 180. Završio je grčku retorsku školu. Dve osnovne smernice koje obuhvataju čitavu zaostavštinu Samosaćanina:
Svi su njegovi radovi namenjeni javnom izvođenju na muzičkim igrama ili smotrama retora, dakle, obraćaju se publici koja posećuje ovakve manifestacije.
Njegovoj retorici nije cilj da ubedi, već, kao i dijalozima koji predstavljaju zamenu za poeziju, da poduči i zabavi.
Stožerna tema Hardijevih pesama u ovoj zbirci je sudbina čoveka kao bića koje pati, protiv svoje volje izloženo moćima slepe sile.
Tomas Hardi (1840-1928), engleski romansijer i pesnik, pisao je poeziju intenzivno na početku književne karijere, kao i poslednjih trideset godina svog dugog i plodnog života, pa i u predasima između romana.
Smatrao je da se bit svekolike emotivne i imaginativne književnosti nalazi u poeziji.
Teme koje obrađuje u pesmama iste su one koje srećemo u njegovoj prozi, a novelistički karakter njegove poezije ogleda se u tome što u bezmalo svakoj pesmi postoji kratak, jezgrovit dramski zaplet, s poentom na kraju.
Opisuje svakodnevne zgode, sudbinske događaje, rođenja, ljubavne susrete, rastanke, umiranja.
Stožerna tema je sudbina čoveka kao bića koje pati, protiv svoje volje izloženo moćima slepe sile.
Na praznoj pozornici, na kojoj se održava proba upravo jedne Pirandelove drame, pojavljuje se šest lica u potrazi za piscem koji bi napisao i izveo njihovu životnu dramu. Direktor, zainteresovan njihovom pričom, pristaje da se postavi na scenu, ali u toku probe njihova stvarna drama prerasta u tragediju koja preusmerava prvobitnu ideju u sasvim neočekivanom pravcu.
Dodatak Bugenvilovom putovanju objavljen je posle Didroove smrti, 1796. Bugenvilovo Putovanje oko sveta dnevnik je putovanja u vremenu od 1766. do 1769, preduzetog na podsticaj Luja XV, a na brodu su se nalazili i botaničari, prirodnjaci, astronomi. Oslanjajući se na Bugenvilovu knjigu, Didro u Dodatku gradi razmišljanje koje se bavi etikom, ali i predstavlja začetke moderne sociologije, antropologije, psihologije, seksologije, začetke tradicije čiji će najlepši cvetovi postati Levi-Stros, Fuko.
U veku velikih geografskih otkrića, Didro na svoj način komentariše evropsko samozadovoljstvo i oholost otkrivenim novim svetovima, za koje se podrazumeva da pripadaju istraživačima, osvajačima, konkvistadorima i lovcima na duše.
Didroov glas je glas stanovnika novootkrivenih ostrva, egzotičnih kontinenata. Didroov „divljak“, često toliko iznad svojih porobljivača, iznenađujuće je moderan, i u potpunosti pripada 21. veku. S kojim pravom, pita Didro, s kojim pravom, pita „divljak“ vi, oholi evropski vojnici, prisvajate naša bogatstva, naše uvale, plaže, palme, žene, uništavate našu veru, jezik, običaje? U više od dva veka nastavljanja takve evropske prakse, niko nije napisao tako oštar i žustar, gorak pamflet koji pod znak pitanja stavlja sve običaje, sva „prirodna prava“ evropske civilizacije koja, videćemo u Didroovim oštrim dijalozima itekako može i sama biti stavljena pod znak pitanja, a možda i nikad tako dobro i duhovito kao u „Dodatku Bugenvilom putovanju“. Iznenađujuće je da ovo krljučno filozofsko delo osamnaestog veka do sada nije bilo prevedeno na srpski jezik.
Forma Didroovog dela dijaloška je, a jedna od njenih odlika je mise en abyme, postupak koji u slikarstvu podrazumeva sliku u slici. Ovakav postupak nas uvodi u svet igre, filozofske igre, na koju nas upućuje i autorov komentar, autoironijski, „kroz nešto žestoko i divlje čini mi se da pronalazim evropske ideje i načine mišljenja“. Tahiti, onako kako ga je opisao Didro, ima sve odlike utopije, ali za razliku od drugih sličnih, nad ovom autor ostavlja znak pitanja: da li su svi koncepti zamišljenog društva toliko dobri?
