POVRATAK BUDE

Ovo je prvi i najpoznatiji roman ovog istaknutog ruskog pisca Konstantina Vaginova (1899-1934). To je takozvani „roman s ključem“: prototipovi književnih junaka su stvarne ličnosti. U delu je prikazan književni i duhovni život Rusije posle Oktobarske revolucije. Reprezentativne ličnosti, poput Ane Ahmatove, Mihaila Bahtina i Danila Harmsa, deo su te opšte slike. Vaginov se bavi sudbinom inteligencije u prelomnim okolnostima, ali posmatra je u širokom istorijskom kontekstu (paralela sa antikom). Napokon, i jarčeva pesma je doslovan prevod grčke reči tragedija. Ali ta tragedija izlaže se ironično i poetski, pa samim tim i uslovno, jer se sagledava kao element kulture. Tako se, pored svoje tematike, Vaginov ugrađuje u tradiciju ruske književnosti, ali njegovi književni postupci, kao i doživljaj sveta, mnogo duguju i modernizmu (bio je član raznih avangardnih grupa, uključujući ruske apsurdiste, oberiute), i može se reći da njegovo stvaralaštvo predstavlja jedinstven spoj tradicije i modernizma. Ovaj roman izdvojen je iz našeg izdanja „Sabrana dela Konstantina Vaginova“.

OSTAO VAM JE JOŠ JEDAN SNIMAK. NA ŠTA ĆETE GA POTROŠITI?

Pre dvadeset godina, posle smrti svoje voljene M, Alen Nežel je rešio da zauvek odloži svoj foto aparat, kao i sve zajedničke uspomene. Njegova nova ljubav, Klara, uspeva da ga nagovori da ponovo uzme foto-aparat u ruke tokom vikenda koji provode u Rimu. Likovi u knjizi kreću na putovanje koje će ih podstaći da upoznaju sami sebe…

Антон Чехов (1860–1904) је поручио да „велики писци и уметници политиком треба да се баве само онолико колико им је потребно да би се од ње бранили“. Надовезујући се на своје претходнике, ауторе великих романа (Достојевског, Толстоја и др.), он је (по професији лекар а по вокацији суптилни уметник), као писац приповедака и драма, демонстративно заронио у привидно неатрактивну свакодневицу обичних људи. У тако усмереном Чеховљевом опусу настале су и приче о љубави које смо одабрали за ову књигу.

Испоставило се да је у „појединостима“, „детаљима“, „ситницама“ живота, „што је из даљине изгледало као осенчени набор“ – раскопавао – „заправо – отвор у Вечност“ (фор­мула­ција симболисте А. Белог). Ограђујући се од великих теорија о човеку и друштву, он је показивао да му нису стране ни филозофске примисли о „разголићеном човеку“, љубави, еротици, браку и породици тада анатемисаног писца Василија Розанова.

У прилог Чеховљевог просецања „отвора у Вечност“ сведочи и констатација америчке списатељице Џојс Керол Оутс (рођ. 1938): „Кад читаш Чехова, видиш да, ма колико људи били паметни, постоји граница преко које ум не може да иде…“ кад „ твој сопствени свет неће да ти се потчињава, нећеш моћи да владаш њиме. Тако је било у Чеховљево доба, а данас је то још актуелније.“
М. Сибиновић

Репродукције на корици:
Владимир Боровиковски (1757-1825), портрет Марије Лопухине, 1797
Осип Браз, Чехов, 1898

Pozorišni komad Neće biti Trojanskog rata bavi se cinizmom političara i neskla­dom između stvarnih istorijskih događaja i istorije koju vođe serviraju narodu.

Žan Žirodu (1882-1944) rođen je u Fran­cuskoj, gde se i školovao. Tokom 1905. živeo je u Minhenu, potom proputovao Srbiju, Austrougarsku i Italiju, a tokom 1907/08. boravio je u SAD kao stipendista Harvarda. Učestvovao je u Prvom svetskom ratu i odlikovan je Legijom časti. Pisao je pozorišna dela, romane i novele. Najpozna­tiji mu je pozorišni komad Neće biti Trojanskog rata, koji se bavi cinizmom političara i neskla­dom između stvarnih istorijskih događaja i istorije koju vođe serviraju narodu.