Romani i priče
Svetska književnost
Sabrana dela
Rečnici
Poezija
Književnost za mlade
Istorija, memoari i biografije
Filozofija
Eseji
Džepna knjiga
Dodajte neki proizvod u korpu da biste nastavili kupovinu.
Fernando Pesoa (pravo ime Alberto Kaejro de Silva) rođen je u Lisabonu 1889. i umro u svom rodnom gradu 1915. Ostao je rano bez roditelja, stekao samo najosnovnije obrazovanje, a živeo je usamljenički i asketski. Opevao je ono što vidi svojim pogledom „plavim kao nebo“ bez posredništva misli, ideja i imaginacije ili bez potrebe da išta tumači ili vrednuje. Otud su njegove pesme ujedno i svojevrsna ironična kritika upućena svim onim pesnicima zaokupljenim pitanjima stila i jezika, koji „obrađuju svoje stihove kao drvodelja daske“.
Svako u sebi treba da pronađe Boga koji je svuda i u svemu. To je zaključak kome vodi iole pažljivo čitanje poeme Bog.
Za Igoa je religija čovekova unutarnja vrednost. Njegov Bog prebivao je samo u njemu, u bezdanima njegovog duha.
Da li je Viktor Igo želeo da osnuje jednu novu „pravu“ religiju? Da li je pretendovao na ulogu nekakvog mesije kao što su poneki tvrdili?
Poema Bog pruža negativan odgovor na ta pitanja. Sve što je Igo u njoj rekao o „prorocima“, sveštenicima i o bilo kom obliku institucionalizacije onoga što on podrazumeva pod pojmom religija isključuje svaku mogućnost postojanja takve njegove ambicije.
Ukletost nam se približava i izmiče kao stvaran ontološko-egzistencijalni pojam, kao prisutnost i esencija, kao apsolutna vrednost i apsolutna negacija života, kao nedokučiva tajna ljudskog duha i najzad, kao nevidljiva granica između pevanja i življenja. Ne potvrđuje se samoubistvom vrednost poezije, niti je autodestruktivnost jedini kredibilitet dobrog pesništva. Nisu ni svi prerano umrli veliki pesnici. Međutim, oni koji to jesu, ostavili su nam nasleđe predivne poezije kao jedine istine i smisla življenja, i bolno svedočanstvo o jednoj kategoriji u kojoj se poezija ostvaruje, možda najiskonskijoj, svakako najtragičnijoj. Antologija ukletog nemačkog pesništva XIX i XX veka obuhvata tragično nastradale pesnike i pesnike umrle pre stupanja u zrelo doba. Među njima su vodeća imena nemačke književnosti (Novalis, Klajst, Trakl, Hajm, Celan, I. Bahman, H. Kreftner) ali i pesnici nedovoljno poznati ovdašnjem čitaocu. Većina pesama se prvi put pojavljuje na srpskom.
Danilov piše slobodnim stihom, koji nije karakterističan za rusku pesničku tradiciju, ali sve je češći u savremenoj ruskoj poeziji. Njegove pesme pokazuju da je slobodni stih u ruskoj poeziji dostigao zrelost, jer sada deluje prirodno i sigurno.
On nalazi poeziju u običnim stvarima, prema kojima gaji jaka osećanja.
Svestan je njihove prolaznosti, i upravo zato insistira na lepoti i značenju onoga što ga okružuje.
Danilovljeva poezija (kao i proza, uostalom) donosi mnogo toga novog i u formalnom, i u sadržinskom smislu, sa čime se dosad nismo sretali u ruskoj (i ne samo ruskoj) književnosti. Međutim, ono što Danilov fiksira u svojoj poeziji karakteristično je upravo za sadašnji trenutak – način života, raspoloženja, navijanje za fudbalski klub, vožnja autobusom ili metroom, prizori iz predgrađa…
Pred nama je poezija našeg vremena