Romani i priče
Svetska književnost
Sabrana dela
Rečnici
Poezija
Književnost za mlade
Istorija, memoari i biografije
Filozofija
Eseji
Džepna knjiga
Dodajte neki proizvod u korpu da biste nastavili kupovinu.
Luiđi Pirandelo (1867-1936), jedan od najznačajnijih italijanskih književnika XX veka, inovacijama u književnosti i pozorištu obeležio je svoju epohu, ali se njegova dela i danas mogu smatrati veoma „modernim“.
Svetsku slavu sicilijanski pisac stekao je posle Prvog svetskog rata, a naročito po osnivanju vlastitog pozorišta u kojem je bio impresario i reditelj. Turneje tog pozorišta po Evropi i Americi bile su trijumfalne, a prema njegovim komedijama i romanima snimljeni su mnogi filmovi kako u Italiji tako i u Holivudu. Pirandelo je dobio i Nobelovu nagradu za književnost 1934. godine.
Pirandelo je napisao sedam romana od kojih su najbolji Pokojni Matija Paskal (1904), koji se bavi odnosom jedinke i birokratskog aparata, pa i sveta uopšte, i Jedan, nijedan i sto hiljada (1924) u kojem je zastupljena jedna od njegovih omiljenih tema: pluralitet ličnosti.
„Beguni ili stranici (putnici), ogranak su sekte bespopovaca. Sektu je osnovao izvesni Jefimije iz Perejaslavlja, krajem XVIII veka. Beguni smatraju da je carska vlast čulno ovaploćenje antihrista, a duhovna i građanska vlast je njegovo ispoljavanje. Zbog toga se kriju i beže ne bi li tako prekinuli sve veze sa društvom i izbegli građanske dužnosti koje su vidljivi znaci antihristove vladavine: služenje vojnog roka, lična dokumenta, zakletve, plaćanje priloga i poreza. Svako ko želi da prihvati podvig lutanja, mora da primi novo krštenje. Sem lutalica u pravom smislu, ‘beguncima’ pripadaju mnoga lica tzv. ‘nastanjenih’, koji žive na jednom mestu i skrivaju ‘begunce’ od gonjenja.“
(Veliki pravoslavni bogoslovski enciklopedijski rečnik, tom I. –Pravoslavna reč, 2000)
Roman Beguni predstavlja književnu monografiju pojave dinamičnosti, pokreta, putničkog nemira. Svet savremenih Beguna svet je permanentnih putnika koji imaju svoje proizvode, putničku kozmetiku, sopstveni jezik: prost, funkcionalizovani engleski, pa i svoju, putničku psihologiju. Isprekidan i ustreptali savremeni svet reanimirao je u čoveku atavistički, nomadski poriv koji se utažuje u putovanjima – kretanje, premeštanje, otkrivanje novih prostora omogućavaju svojevrsno zavirivanje pod postavu sveta, odškrinuti rub zastora nepoznatog i neizrecivog.
Na fonu nekadašnje pravoslavne sekte sklopljena je univerzalna pripovest o ljudskim sudbinama: tako upoznajemo život mornara Erika, ambicije doktora Blaua, koji želi da ovekoveči delove tela, slučaj Kunickog i njegove žene, koja misteriozno nestaje, Anuške, koja napušta dom i porodicu i tumara trasama moskovskog metroa, Filipa Verhajena, flandrijskog anatoma iz XVII veka, ili pak dramu Jozefine Soliman, koja se zdušno bori za to da telo njenog oca bude dostojno sahranjeno.
Zanimljiva je sudbina Gogoljevih Mrtvih duša u srpskoj prevodnoj književnosti. Prvobitni Glišićev prevod (1872), rađen je zajedno sa Ljubomirom Miljkovićem. Početkom XX veka, Glišić se vraća prevođenju Mrtvih duša, ovoga puta samostalno, ali ga je smrt prekinula, te prevod završava Glišićeva sestra Stanka. Sticajem okolnosti, zbog smrti primarnog prevodioca, sve se ponovilo i u nastanku trećeg srpskog prevoda Mrtvih duša, koji je započeo čuveni slavista, komparatista i profesor univerziteta Radovan Lalić, a pošto ga je smrt sprečila u tome da završi prevod, to je učinila njegova žena Mira, 1987. godine.
Po rečima prof. dr Miodraga Sibinovića povodom ponovnog objavljivanja ovog dela, ovaj prevod uzima u obzir sva ranija stručna i naučna saznanja o romanu Mrtve duše, tumačenja pojedinih mesta, karakteristika Gogoljevog individualnog stila, vrlina i nedostataka ranijih prevoda na srpski, što mu obezbeđuje prisniji kontakt sa današnjim čitaocem, a izvorniku ništa ne oduzima od njegove autentične vrednosti, pošto Gogolj u poetiku Mrtvih dušaarhaičnost jezičkog izraza ne koristi kao svoje izražajno sredstvo.
Takođe, ponovno objavljivanje Mrtvih duša treba da podseti na novo čitanje klasika, na recepciju takvih dela kod modernog čitaoca. Jedni su ga čitali kao utemeljivača „fantastičnog realizma“, drugi kao „brata moderne dekadencije“, treći kao preteču Kafke, ili poetike apsurda, a najveći broj njih, poput Nabokova, smatra da su Mrtve duše u svom najdubljem sloju značenja zapravo posvećene univerzalnoj temi trivijalnosti u ljudskom životu.
Mira Lalić u pogovoru Mrtvih duša podseća da je Gogolj planirao da napravi delo poput Danteove Božanstvene komedije, koje bi se sastojalo iz tri dela, i gde bi mrtve duše, dobijajući kosmičku dimenziju, metamorfozirale u žive duše. Delo pod nazivom Čičikovljeve dogodovštine ili Mrtve duše – Poema počeo je da piše 1835. godine, završio ga je šest godina kasnije. Godine 1848. počeo je da piše II tom, koji je spalio 1852. Ostali su samo fragmenti. Paideino izdanje sadrži prvi tom, i fragmente drugog.
Protagonisti zbirke Ćup su zarobljenici, što vlastitih uverenja, iluzija, nadanja, što životnih situacija u kojima su se zatekli i koje doživljavaju kao “kavez” iz kog bezuspešno pokušavaju da izađu da bi učestvovali “u životu, u koji nam se čini da bi jednog dana trebalo da se vratimo, dok smo zapravo već u njemu i u njemu ćemo biti do kraja, ali oslobođeni tog osećanja isključenosti koje nas užasava”.
U neprekidnom smenjivanju svetlosti i senki, života i smrti, heterogena družina tipičnih pirandelovskih likova u zbirci Putovanje pojavljuje se u najneobičnijim, grotesknim i paradoksalnim situacijama, otkrivajući najskrivenije kutke ljudske duše.
Sudbina Dmitrija Resa obeležena je dugim godinama borbe i patnje, ali i velikom ljubavlju koju je osećao prema jednoj ženi…
U večitom sukobu dobra i zla, ipak postoje naizgled obični, ali suštinski trenuci u kojima iznova pronalazimo smisao postojanja i hrabrost da volimo.
Odmerenim i ubedljivim stilom, Makin nam u ovoj knjizi dočarava snagu tih trenutaka. Njegovi junaci ih proživljavaju intenzivno, ali bez velikih reči, u samom srcu istorijskih događaja a opet izvan njihovog razornog vihora.
