PRIPOVETKE ZA GODINU DANA I

Antoan de Sent Egziperi rođen je 1900. godine u Lionu, u plemićkoj porodici. Rano je pokazao interesovanje za književnost i talenat za slikanje; jedno vreme je studirao arhitekturu, pre nego što je odlučio da postane profesionalni pilot. Uprkos nežnom zdravlju, uspeo je da stekne diplomu prvo vojnog, a potom civilnog pilota i zaposli se 1926. u avionskoj kompaniji koja je održavala poštu na liniji Tuluz – Dakar. Doživljaje u Africi i Južnoj Americi opisao je u knjigama Pošta za jug (1929) i Noćni let (1931), za koji dobija prestižnu književnu nagradu „Femina“. Po izbijanju Drugog svetskog rata, 1939, Sent Egziperi je mobilisan i ističe se velikom hrabrošću, za šta je odlikovan Ratnim krstom, jer je nastavio, u svom izviđačkom avionu bez naoružanja, da snima neprijateljske linije iako je bio pogođen. Na samom početku rata objavljen je njegov roman Zemlja ljudi (1939), koji dobio Veliku nagradu za književnost Francuske akademije.
Posle sklapanja primirja između poražene Francuske i pobedničke Nemačke u junu 1940, on odlazi u Sjedinjene Države, gde će se svesrdno zalagati da Amerika uđe u rat na strani saveznika. Tu objavljuje romane Ratni pilot (1942) i Mali princ (1943), dok se Pismo taocu (1943) pojavljuje u Francuskoj.
Aprila 1943. priključuje se savezničkoj vojsci u Tunisu sa željom da učestvuje u borbama kao pilot-lovac. Međutim, njemu će, zbog slabog zdravlja, poveravati samo izviđačke misije. Sa jedne od tih misija, 31. jula 1944, kada je snimao neprijateljske brodove u Marsejskom zalivu, nije se vratio. Olupina njegovog aviona izvađena je iz mora gotovo šezdeset godina kasnije.

Ako nova literatura počiva na arhivskoj literarnoj građi, ako živi u kući legata, onda neka večno počiva na čemu god ugodnom za večnopočivšeg, taman bilo i na staroj leksici i negdašnjoj fælš-gramatici, i neka joj bude isto tako počivši-ugodno na istoj toj, klasičnoj, mainstream pliš-semantici. Sve novo neka odmah ostari, ne bi li linijom bez otpora zavredelo, i u sve se lektire zanavek zapljunulo i zavelo. Ako nije tako, onda čemu iskopine, čemu artefakti, da li uopšte treba istraživati zaostavštinu? Ako treba svoje srce slušati i poslušati, ima li se šta čuti? Da li legati postaju robovlasnici naše mašte, i to tako da su legati vlasnici, a mašta robovi? Da li smo za sigurnu kuću u kojoj bi da tražimo spas od zaostavštine? Da li smo uzalud bili ambiciozni? Koliko čovek mora biti sam da bi bio slobodan? Ili je možda dovoljno samo da bude siromašan duhom i da pusti da stvari teku uzvodno. Naši junaci, literarni arheolozi, ipak su na jednom timskim sastanku odlučili da krenu da kopaju i istražuju. Da preuzmu rizik potencijalne otupelosti duha, ideje i inspiracije, te da pomire i namire: legate sa svojim srcem, stare Mahere sa svojom kulturom, kao i svaku vrstu raspolućenosti usled svekolike bipolarnosti sveta. Mitska epopeja „Coix delta planeta” sve priče o literarnim iskopinama smešta u ediciju „Artefakti”, koja vam donosi 23 priče iz podzemlja, iz Hada, gde se mrak plete vidicima, a svet oblikuje apsurdima.

Dve priče.

O mladim ljudima našeg vremena. Sitim ali i gladnim, učtivim ali i besnim. Koji radije preuzimaju rizik da pogreše u životu nego da ga uopšte i ne žive.

Matilda ima  24 godine. Napustila je studije zbog beznačajnog posla, i živi sa još dve  devojke u iznajmljenom stanu u Parizu. Kaže da je srećna, ali se toga priseća tek uz piće. Jednoga dana zaboravlja u nekom kafeu torbu sa velikom sumom novca. Jedan čovek joj je vraća tek iduće nedelje. Nekoliko meseci kasnije, upravo zbog tog čoveka ona odluči da promeni svoj život.

Jan ima 26 godina. Diplomirao je, ali ne može da nađe posao. Iščekujući bolje dane, radi kao prodavac. Ne kaže da je nesrećan, ali često dok se šeta pored Sene zamišlja kako uskače u vodu i davi se. Jedne večeri, kada je bio potpuno sam, učinio je malu uslugu svom susedu.  Da bi mu zahvalio, sused ga poziva na večeru. Par sati kasnije, upravo zbog tog čoveka, on odluči da promeni svoj život.

„Umuknite. Ismevajte me, rugajte se i ocrnjujte koliko vam je volja, ali ne vucite me za uši. Ne delite mi lekcije. Znate koliko to mrzim. Ako nastavite tim tonom, izgubićete me sasvim. A onda…  A onda, šta zapravo hoćete da vam kažem?

Sve, lepa moja.

Sve.

Stisni petlju i baci sve karte na sto.“

                                                                        „Lepši život“

„Vrtela sam se ukrug. Čekala sam. Nekoga, nešto, olakšanje, razočarenje.

Priču.“

                                                                        „Lepši život“

NOBELOVA NAGRADA ZA KNJIŽEVNOST 1980.GODINE

Alber Kami je izuzetno cenio ovu knjigu. „Moj roman ga je – rekao je Miloš – podsećao na Tolstojevu prozu u njegovom detinjstvu:“

Josif Brodski je davno rekao za Česlava Miloša da je „najveći pesnik XX veka“.

Ovo je jedna od najboljih knjiga poljskog nobelovca, napisana u emigraciji, prikazuje glavnog junaka, dečaka Tomaša Dilbina koji živi u idiličnom litvanskom selu Ginji, u dosta realistički predstavljenoj Arkadiji. Najvažniji problem u knjizi je problem spajanja i neprestanog prožimanja dve kulture – poljske i litvanske.

Jedna od najboljih knjiga poljskog nobelovca, napisana u emigraciji, prikazuje glavnog junaka, dečaka Tomaša Dilbina koji živi u idiličnom litvanskom selu Ginji, u dosta realistički predstavljenoj Arkadiji. Najvažniji problem u knjizi je problem spajanja i neprestanog prožimanja dve kulture – poljske i litvanske. Odrastajući u litvanskoj sredini, mali Tomaš ne shvata da meša poljski jezik s litvanskim, što će kasnije postati uzrok mnogih njegovih poniženja, naročito u školi. Veoma rano je spoznao šta znači živeti na granici dve kulture. Mržnju Litvanaca prema Poljacima oseća naročito zbog svoje poljskosti i „gospodstva“.

Roman je povratak predelu detinjstva, otuda poetsko predstavljanje prelepih, zelenih pejzaža doline Ise. Zahvaljujući velikoj osetljivosti junaka u percipiranju sveta skoro svim čulima, čitalac može da oseti lepotu opisivanog predela. Uz sve to, u romanu ima mitologizacije, bajkovitosti, tako u Giniju „đavola ima više nego bilo gde“.

Knjiga ima dosta esejističkih elemenata, u kojima se uspomene prepliću sa istorijskom prespektivom. Mada dečak, Tomaš razmišlja o problemima života i smrti, o mestu čoveka u svetu, o njegovom odnosu prema prirodi, tako da se u romanu pojavljuju brojne filozofsko-moralne digresije. Roman takođe ima dosta autobiografskih elemenata.

Na kraju knjige, u uzbudljivoj sceni oproštaja majke i sina koji napuštaju litvansko selo Ginje i Dolinu Ise, autor ubacuje svoj komentar. Malom Tomašu želi sreću na budućem životnom putu i bolju budućnost. Autor je svestan da veliki svet može da promeni junaka, ali zna sigurno da Tomaš nikada neće zaboraviti zemlju svog detinjstva i da će sigurno čeznuti za izgubljenim zavičajem.